Господине
Мутабџија,
пишем Вам по први пут у нади да моје писмо неће завршити у корпи за смеће, већ да ће доћи до Вас те да ћете га, евентуално, прочитати. Отвореног је типа писмо јер не вјерујем баш у протокол (и везане елементе) у згради Владе РС, имам нека лоша искуства...
Моје име
је Бојан Влајић, незапослени сам професор енглеског језика из Бањалуке. Гурам,
ево, пету „конкурсну сезону“ - успио сам, настављам - хрпа одбијеница сада
броји око 50. Али, нисам незадовољан, јер кад погледам око себе, данас више
кукају запослени него незапослени, па што да се уваљујем у муку.
Ипак,
повремено не могу а да не констатујем неправилности при запошљавању, на
конкурсима на којима се појављујем углавном туристички. Повремено и пишем о
томе. Прије двије године сам написао текст „Како се запослити у Министарству просвјете?“, послао на многе адресе, а портал БЛ!Н је исти и објавио. Поштено
им се вратило, тај текст (објављен 11.10.2011) је на крају године био пети
најчитанији текст на том порталу, а други ауторски. Испред мене су се пласирали
само секс и предсједник Додик, па сам, поучен тиме, формулу спајања та два
појма искористио у неким другим текстовима које не бих именовао овом приликом.
Било како
било, судећи по читаности, претходно споменута причица је многима била
занимљиво штиво, тако да сам, између осталог, наставио да пишем о сличним
стварима и то нудим јавности на увид. Ту ми је портал Фронтал изашао у сусрет и
објавио текстове „ШУП прича“ (26.09.2012) и „Свети Сава Изнуривач“ (03.05.2013)
у којима сам се додатно бавио проблемима при запошљавању у просвјети...
Проблеми
при запошљавању? Има их разних, а окусио сам их поприлично - иако не све. Још од прва два конкурса (описани у тексту
„Свети Сава Изнуривач“), лако је било наслутити да ће бити тешко, а вриједи
споменути јако симпатичан „разговор“ за посао на другом конкурсу. Бркати Немања
Савић ме мумљајући упитао како се зовем, а затим мумљајући саопштио: „Мммм, ја
сам Вас позвао само да Вас, мммм, мало видим... то је све.“ Минут за процјену
професионалних квалитета. Уђеш, изађеш, готово. Од тад, редали су се случајеви,
редали су се приговори... сем кад сам остајао без ријечи за приговор.
Такав је
случај са школом „Петар Кочић“ у Имљанима која сваке године расписује конкурс
за наставника енглеског језика. Једне године сам и ја послао пријаву... Нису ме
позвали на разговор, нити обавијестили о избору кандидата. Обзиром да се
препоручена пошта не може изгубити... Ипак, нисам био толико револтиран да
пишем њима било какав приговор, само сам покушао назвати школу телефоном да
питам... Вјерујем да Вам је јасно шта значи „покушао“ и три тачке. Да, телефон им
није (био) у функцији. Вјероватно је медвјед прегризао жице.
Сличан
случај, са елементима Бермудског троугла, десио се у бањалучкој школи „Свети
Сава“, што је централна тема претходно споменутог текста. Конкурс у септембру,
разговор и тестирање у децембру са двије седмице размака, а ја ни након годину
дана не знам јесам ли примљен или нисам. Нада умире задња, нема везе што је то
био конкурс на одређено вријеме. Ни ту нисам писао приговор, јер немам на шта.
А и далеко је Лауш (гдје се налази школа „Свети Сава“), пјешке сат времена. Треба
ли да Вам спомињем шта је било са тим директором? А конкурс још није закључен,
бар што се мене, кандидата, тиче.
Поред
тога, тјерали су ме „с врата“ због најразличитијих ствари: противно Закону о
заштити личних података БиХ, Школа ученика у привреди Бањалука је од мене и
мојих колега тражила документе о некажњавању, а затим нас 25 од 34 избацила из
конкурсне процедуре. Лако је препознати да је то тема текста под називом „ШУП
прича“. Исто тако, на другом мјесту се десило да сам искључен из конкурсне
процедуре јер нисам приложио лиценцу. Кад сам тој школи упутио приговор са
питањем која је њихова законска основа да од мене траже лиценцу, одговора на
приговор... наравно да није било.
Да не
набрајам даље и да се не понављам превише, било је ту још штошта. Једном сам
чак отишао и у просвјетну инспекцију, тамо провео пар минута у разговору и невјерици,
премишљао се да направим неко кривично дјело насиља, одустао.
Написао
сам и неке тужбе, предао суду, мало допунио њ. ладице папирчинама. Повремено и
суд мени пише, потроше и они папира, само што никако да суде. Надасве ефикасан modus
operandi, усудићу
се констатовати.
Вриједи
споменути да су неки људи у неким судовима (који нису бањалучки) дочекали нека
слична суђења, прије дубоке старости, гдје су констатоване повреде њихових
права али не и адекватна одштета, а и са тим случајевима сте упознати, вјерујем. То има посебно значење јер са том „правдом“ долази и чланство на „црној
листи“ за запошљавање а прљаве фотеље остају неочишћене.
Мислио
сам да ће се ствари поправити увођењем (сада већ старих) правилника о
процедурама пријема радника... И јесу донекле, мада је досад уиграни модел корупције
и непотизма пронашао кључ и за игру по новим правилима: да се не лажемо, накриво је запослено макар 80% буџетских
корисника у посљедњих 15 година, све „по закону“ (и правилницима)... А горући
проблем у држави, незапосленост, односно, асиметрија незапослености. Мада, о
томе почесто говори господин Емил Влајки, па да не ширим превише...
Након што
смо заједнички осиједили до овог тренутка, прелазим на ствар, актуелну.
Лабудова
пјесма (сада већ старих) правилника, конкурсна сезона за школску 2013/14. На
подручју града Бањалука су била три конкурса за мјесто наставника енглеског
језика на којима сам учествовао, три основне школе, трипут „на одређено“, на
сва три тражено радно искуство, што прошлих година и није био тако чест случај.
У шали сам конкурисао, навикнут на досадашње успјехе на конкурсима. Док су
двије школе изричито тражиле годину дана радног искуства за мјесто наставника
енглеског језика (тврд „филтер“, испоставиће се, али је занимљиво да нису
тражиле исто за нека друга радна мјеста), трећа школа није дефинисала колико се
тражи радног искуства (како је то могуће, питајте их кад их окупите на једном
мјесту). Елем, за тај трећи конкурс нам је наложено да се једно јутро окупимо
сви, па ће нам на лицу мјеста бити саопштено ко испуњава услове а ко не. Тако
је и било, нас двадесетак се задесило тамо и већина нас је „испунила услове“ -
имали смо макар нешто радног искуства. Међу онима који нису испунили услове је
била једна пријатна дјевојка коврџаве косе, млађа колегица, жао ми је било
видјети како она одлази док ми остали улазимо у учионицу на тестирање... Било
како било, ту је примљен већ неко ко је примљен, није ми ни битно, ја сам
задовољан својим учинком - комисији сам у разговору изложио своју идеју да
основном образовању данас недостају ЈНА тековине и принципи.
Друга два
конкурса? Из једне школе је брзо стигло обавјештење о пријему радника, све је
обављено без мене и мојих колега без године дана радног искуства; приговор
упућен, одговор негативан - написана тужба и предата суду дан по пријему
одговора на приговор. Баш сам био расположен. Друга школа је мало отезала са
слањем обавјештења, секретарица те школе је мало несигурна, како телефонски,
тако и уживо, али је ипак стигао документ након неког времена: школа је
одбацила 25 пријава кандидата, а 22 због те несретне године дана радног
искуства. На том документу прочитах да је моја млађа колегица, пријатна
дјевојка коврџаве косе, „мастер професор језика и књижевности“... тако млада а
већ нинџа учитељ.
Е, сад, господине Мутабџија, не знам колико сте пратили, вјероватно више од мене, али Закон о основном васпитању и образовању РС се није превише мијењао у сегменту квалификација особља, посебно у посљедњих годину-двије, кад на конкурсима није стално тражено радно искуство; ваљда зато што Члан 111. каже да „послове наставника, стручног сарадника или васпитача може да обавља и приправник“, дакле, лице без радног искуства...
Руку на
срце, можда се ја не трудим довољно, пошто конкуришем само на подручју града
Бањалука, али, за четири и по године посједовања дипломе, сасвим случајно
имам укупно пет мјесеци радног искуства. Не бих имао ни то, да није било једног
ненајављеног боловања. Кад и како ћу се ја запослити, кад ме овако тјерају „с
врата“? А таман сам накупио бодова стажа на бироу, замало толико да могу
покрити мој просјечан просјек и неугодну личност која бива исподпросјечно
оцијењена на разговорима... Кад ће се запослити моја млађа колегица коврџаве
косе? За кога је она учила да стекне НАУЧНО ЗВАЊЕ кад су јој и врата проклете
основне школе затворена, штавише, закључана? НЕЗАКОНИТО закључана.
Господине
Мутабџија, нисам правник, али сам погледао још нешто: Кривични закон Републике
Српске у Члану 227. каже да „ко другоме ускрати или ограничи право на слободно
запошљавање под једнаким условима који су предвиђени у закону или другим
прописима, казниће се новчаном казном или затвором до двије године“. Ово што се
(масовно) дешава мојим колегама и мени је управо то, без потребе да улазим у
разлоге (мада, није згорег именовати: корупција и непотизам). Не знам кад је
посљедњи пут у Републици Српској, ако је икад, суђено за кршење овог члана
закона, али, мислим да је вријеме да се почне...
На крају,
господине Мутабџија, морам рећи да не знам како Вам је, али знам да није лако.
Морали сте да обујете тијесне и шупље ципеле Вашег претходника, латинског гнома
Касипа, наслиједили сте његову структуру полтрона обавјештајаца који са
просвјетом немају превише везе, и неријешене проблеме у сваком сегменту домена.
Од неуређеног предшколског образовања, преко пренатрпаног основног са
„излобираним“ предметима и законом који је кројен за идиоте, затим средњег и
високог образовања са премало практичног, без усмјерења и плана у погледу
сагледавања потреба за производњом „реалног кадра“, па све до имплементације (тотално модерна ријеч)
„Болоње“ и другог циклуса по том принципу који је још „ни на небу, ни на земљи“.
На то још дођу приватни факултети који укидају смисао сваког смисла... Све то
имам у виду, а Ви сигурно све то видите пуно боље од мене... Међутим, проблем при
запошљавању у просвјети је јако једноставан. Закон је закон, и ништа не смије
бити изнад закона. Изнад државе. Не само у просвјети... За већ споменуте
случајеве, тужбе сам предао суду, без обзира што су неки тужени директори
чланови ГО СНСД града Бањалука, стићи ће то на наплату. Мислим да је јасно да док
неком глава не одлети, ствари се неће промијенити (не само у просвјети), а ја
сам да лете главе, па макар моја прва. Знам да би то неки радо видјели, а и то
је неки почетак. А Ви, господине Мутабџија, да ли сте расположени да почнемо
рјешавати ствари? Да ли сте расположени да кренемо са кривичним пријавама? Да
ли сте расположени да закотрљамо неке главе? Да ли сте дио рјешења или дио
проблема?
С поштовањем,
Бојан Влајић
незапослени професор енглеског језика (између
осталог)
П.С. Писмо није нарочито свјеже, написано је
још у октобру 2013. године, ал' је била незгодна сезона отворених писама па
сачеках, а и таман да честитам: сретна Вам школска слава Свети Сава! О
трагичности најновијих правилника о процедурама пријема... неки други пут.