Red kratkih rezova - III

Aprilska nagrada grada u kojem živim. Banjaluka. U aprilu je dan grada, daje se nagrada. Grad je nagrđen svakako, nagrada je devalvirana. Velikaši - proklete im duše - časte se ordenjem, na stolu svinjetinom a ispod stola maloljetnim kurvama. Zaslužni građani. Jebem im ja mater.

Nego, povela se inicijativa, iz naroda, maltene grassroots, da čika Ale dobiju Aprilsku nagradu grada. Čika Ale, simbol čistoće (duše), simbol dobrote. Cvijet sa francuskom beretkom u cvjetnoj aleji na bulevaru, nema veze što nema više te cvjetne aleje. Čika Ale, saobraćajac amater. Saobraćajac amater? Počeo tako što je nakon sudara nekakvog tamo prije 40 godina počeo da stoji na raskrsnici i da maše rukama. Stoji na raskrsnici i maše rukama? Da li je on lud? Jeste. Inače ga zovu i ludi Ale. Ipak, treba čika Ale, Alija Mahmutović, da dobije aprilsku nagradu, zbog svoje dobrote. Zbog toga što zna napamet čitav album Životinjskog carstva. Zbog toga što po čitav dan hoda okolo u gumenim čizmama sa dva cekera. Zbog toga što djeci dijeli čokolade i miluje ih. NE TAKO KAKO ZVUČI.

I sad, čekaj malo, saberi - oduzmi - provjeri (ne znam apsolutno nikoga kome je čika Ale dao čokoladu, prim. aut.), čika Ale je i dalje lud. Aprilska nagrada je i dalje... žalosno reći, bezvrijedna. To ne mijenja činjenicu da je čika Ale lud. Mada, neki to ne vide pa kažu da svi treba da budu kao čika Ale (!), a ovi što ne vole čika Alu su fašisti, oni nemaju pojma o Banjaluci. Dakle, ode ovo u nacionalne vode. Može i tako. Kandidat muslimana za Aprilsku nagradu, čika Ale, lud čovjek. Dobar, ali lud... a boljeg nemamo.

Red kratkih rezova - II

Protesti boraca. Ćurguze, odlazi. Bio sam. Doduše, ne na ovom sad u nedjelju, nego na onom prije... ima, mislim, mjesec dana od tad. Sad u nedjelju sam bio na utakmici ŽFK "Banjaluka". Pobijedile Tuzlu 16 : 1. Nije svejedno.

A protesti boraca? Nisam borac, ali sam otišao za starog koji jeste borac sa bratom koji jeste borac. Stari otišao na ratište onomad, kad je dobio poziv, bio na ratištu četrdeset dana da nije skinuo čizme, i prva stvar koju je dobio od Republike Srpske za to je bio otkaz. Dok je on bio na ratištu, direktor ukine njegovo radno mjesto. Boško Đukić, onomad direktor KPZ Tunjice, zatim pomoćnik ministra pravde, a sad mrtav. I tad i sad - govno. Elem, ukine Boško to radno mjesto da napravi drugo, da zaposli svoju polupismenu kumu. Jesam rekao da je Boško bio govno? Ako nisam, nema veze. Eto šta je nama naša borba dala, borcima, još tad. A moj stari je dobro prošao, dobio otkaz. Neki su dobili metak.

Nego, zato sam ja išao na protest boraca. Standardno, slušao govornike, negodovao, pa ćemo šetati. Po četvorica u koloni, mora. A onaj mora ići pišati. Fali vam jedan! Daj drugog! I tako. Jedva se složili. I krenuli nekako. Izašli na cestu, prešli na cestu, nastavili trotoarom. ("Zašto su borci prešli cestu?") Ja gledam onako. Murija blokirala cestu, mi pičimo trotoarom. Samo kontra. Cestom idu novinari, slikavaju trotoar. Sjetim se kad sam bio "skoro novinar", radije bih ja cestom. Ide pored mene neki deda redar, prestar za Sector (Security), prejak za rokenrol. Kažem mu: "Čovječe, koja je ovo logika, murija nam oslobodila cestu, a mi idemo trotoarom? Ima li ovdje ikakve organizacije? Ima li ovdje ikakve pameti? Jesi ti gledao nas prošle godine kad smo "radili" Picin park?"

Naravno da nas nije gledao. Svako za sebe, niko ni za koga.

Red kratkih rezova - I

Nisam umro, samo se umorio od idiotizama. Generalno, moram ponoviti, sretan sam kad nemam šta pisati na ovom blogu, samo što ta sreća...

Bilo kako bilo, već mjesec i po dana ne pratim ništa informativnog tipa, tako da znam onoliko koliko čujem od ljudi, a trudim se da ih ne čujem. Ipak, neke stavke me nisu zaobišle pa kratki komentar... na prvu od njih.

IZBORI U SRBIJI
Jad i čemer. Srbija, matica srpskog naroda, sj. je do temelja. Onomad, eto, Toma seljak sa privatnim fakultetom - dugogodišnji trkač u mjesto (ne poštujem padeži radi pjesnička slika), al' eto, glasa se protiv pa goni u p. materinu. I uze Toma odnosno Aca Vučić naš iz Bugojna, i sad, j. njima Vučić majku, hapsi brutalno, brutalno sporo govori, brutalno sklapa vrhove prstiju... samo sve je to jako loše. Da ne kažem, tradicionalno loše. Na tradicionalnu žalost.

Generalno, jeste bio relativan civilizacijski iskorak za Srbiju da glasa protiv - za dugogodišnje autsajdere, međutim, nije ni blizu civilizaciji nastavak tog j. beskičmenjačkog odnosa naroda prema tim j. političarima koji su g. da ih nema većih. Dokaz? Proslava godišnjice SNS u beogradskoj Areni. Ama, koji je to, pa da ne budem prost, koji je to manifest licemjerja? Tom narodu više ne trebaju ni hljeb ni igre, već prazna priča... a političarima uvijek puna usta prazne priče.

E, sad, danas su ti izbori, neki. Čitam kako je SNS po nekakvim naseljima - periferijama - p. materinama dijelila po 20 eura i kesu deterdženta uz ličnu kartu. Možda je laž, možda i nije. Nemam dokaz, al' imam razlog da vjerujem. Kao što imam razlog da se krstim kad shvatim da je Ivica Dačić bio neki k. u toj državi. Kako god okreneš, loše. Al' eto. Vidjećemo na rezultatima kako se kreće fluktuacija gluposti u srpskom narodu u Srbiji. Dabogda im bolje bilo.

Отворено писмо министру просвјете поводом непотизма, корупције и КРИМИНАЛА при запошљавању у просвјети...

Господине Мутабџија,

пишем Вам по први пут у нади да моје писмо неће завршити у корпи за смеће, већ да ће доћи до Вас те да ћете га, евентуално, прочитати. Отвореног је типа писмо јер не вјерујем баш у протокол (и везане елементе) у згради Владе РС, имам нека лоша искуства...

Моје име је Бојан Влајић, незапослени сам професор енглеског језика из Бањалуке. Гурам, ево, пету „конкурсну сезону“ - успио сам, настављам - хрпа одбијеница сада броји око 50. Али, нисам незадовољан, јер кад погледам око себе, данас више кукају запослени него незапослени, па што да се уваљујем у муку.

Ипак, повремено не могу а да не констатујем неправилности при запошљавању, на конкурсима на којима се појављујем углавном туристички. Повремено и пишем о томе. Прије двије године сам написао текст „Како се запослити у Министарству просвјете?“, послао на многе адресе, а портал БЛ!Н је исти и објавио. Поштено им се вратило, тај текст (објављен 11.10.2011) је на крају године био пети најчитанији текст на том порталу, а други ауторски. Испред мене су се пласирали само секс и предсједник Додик, па сам, поучен тиме, формулу спајања та два појма искористио у неким другим текстовима које не бих именовао овом приликом.

Било како било, судећи по читаности, претходно споменута причица је многима била занимљиво штиво, тако да сам, између осталог, наставио да пишем о сличним стварима и то нудим јавности на увид. Ту ми је портал Фронтал изашао у сусрет и објавио текстове „ШУП прича“ (26.09.2012) и „Свети Сава Изнуривач“ (03.05.2013) у којима сам се додатно бавио проблемима при запошљавању у просвјети...

Проблеми при запошљавању? Има их разних, а окусио сам их поприлично - иако не све. Још од прва два конкурса (описани у тексту „Свети Сава Изнуривач“), лако је било наслутити да ће бити тешко, а вриједи споменути јако симпатичан „разговор“ за посао на другом конкурсу. Бркати Немања Савић ме мумљајући упитао како се зовем, а затим мумљајући саопштио: „Мммм, ја сам Вас позвао само да Вас, мммм, мало видим... то је све.“ Минут за процјену професионалних квалитета. Уђеш, изађеш, готово. Од тад, редали су се случајеви, редали су се приговори... сем кад сам остајао без ријечи за приговор.

Такав је случај са школом „Петар Кочић“ у Имљанима која сваке године расписује конкурс за наставника енглеског језика. Једне године сам и ја послао пријаву... Нису ме позвали на разговор, нити обавијестили о избору кандидата. Обзиром да се препоручена пошта не може изгубити... Ипак, нисам био толико револтиран да пишем њима било какав приговор, само сам покушао назвати школу телефоном да питам... Вјерујем да Вам је јасно шта значи „покушао“ и три тачке. Да, телефон им није (био) у функцији. Вјероватно је медвјед прегризао жице.

Сличан случај, са елементима Бермудског троугла, десио се у бањалучкој школи „Свети Сава“, што је централна тема претходно споменутог текста. Конкурс у септембру, разговор и тестирање у децембру са двије седмице размака, а ја ни након годину дана не знам јесам ли примљен или нисам. Нада умире задња, нема везе што је то био конкурс на одређено вријеме. Ни ту нисам писао приговор, јер немам на шта. А и далеко је Лауш (гдје се налази школа „Свети Сава“), пјешке сат времена. Треба ли да Вам спомињем шта је било са тим директором? А конкурс још није закључен, бар што се мене, кандидата, тиче.

Поред тога, тјерали су ме „с врата“ због најразличитијих ствари: противно Закону о заштити личних података БиХ, Школа ученика у привреди Бањалука је од мене и мојих колега тражила документе о некажњавању, а затим нас 25 од 34 избацила из конкурсне процедуре. Лако је препознати да је то тема текста под називом „ШУП прича“. Исто тако, на другом мјесту се десило да сам искључен из конкурсне процедуре јер нисам приложио лиценцу. Кад сам тој школи упутио приговор са питањем која је њихова законска основа да од мене траже лиценцу, одговора на приговор... наравно да није било.

Да не набрајам даље и да се не понављам превише, било је ту још штошта. Једном сам чак отишао и у просвјетну инспекцију, тамо провео пар минута у разговору и невјерици, премишљао се да направим неко кривично дјело насиља, одустао.

Написао сам и неке тужбе, предао суду, мало допунио њ. ладице папирчинама. Повремено и суд мени пише, потроше и они папира, само што никако да суде. Надасве ефикасан modus operandi, усудићу се констатовати.

Вриједи споменути да су неки људи у неким судовима (који нису бањалучки) дочекали нека слична суђења, прије дубоке старости, гдје су констатоване повреде њихових права али не и адекватна одштета, а и са тим случајевима сте упознати, вјерујем. То има посебно значење јер са том „правдом“ долази и чланство на „црној листи“ за запошљавање а прљаве фотеље остају неочишћене.

Мислио сам да ће се ствари поправити увођењем (сада већ старих) правилника о процедурама пријема радника... И јесу донекле, мада је досад уиграни модел корупције и непотизма пронашао кључ и за игру по новим правилима: да се не лажемо, накриво је запослено макар 80% буџетских корисника у посљедњих 15 година, све „по закону“ (и правилницима)... А горући проблем у држави, незапосленост, односно, асиметрија незапослености. Мада, о томе почесто говори господин Емил Влајки, па да не ширим превише...

Након што смо заједнички осиједили до овог тренутка, прелазим на ствар, актуелну.

Лабудова пјесма (сада већ старих) правилника, конкурсна сезона за школску 2013/14. На подручју града Бањалука су била три конкурса за мјесто наставника енглеског језика на којима сам учествовао, три основне школе, трипут „на одређено“, на сва три тражено радно искуство, што прошлих година и није био тако чест случај. У шали сам конкурисао, навикнут на досадашње успјехе на конкурсима. Док су двије школе изричито тражиле годину дана радног искуства за мјесто наставника енглеског језика (тврд „филтер“, испоставиће се, али је занимљиво да нису тражиле исто за нека друга радна мјеста), трећа школа није дефинисала колико се тражи радног искуства (како је то могуће, питајте их кад их окупите на једном мјесту). Елем, за тај трећи конкурс нам је наложено да се једно јутро окупимо сви, па ће нам на лицу мјеста бити саопштено ко испуњава услове а ко не. Тако је и било, нас двадесетак се задесило тамо и већина нас је „испунила услове“ - имали смо макар нешто радног искуства. Међу онима који нису испунили услове је била једна пријатна дјевојка коврџаве косе, млађа колегица, жао ми је било видјети како она одлази док ми остали улазимо у учионицу на тестирање... Било како било, ту је примљен већ неко ко је примљен, није ми ни битно, ја сам задовољан својим учинком - комисији сам у разговору изложио своју идеју да основном образовању данас недостају ЈНА тековине и принципи.

Друга два конкурса? Из једне школе је брзо стигло обавјештење о пријему радника, све је обављено без мене и мојих колега без године дана радног искуства; приговор упућен, одговор негативан - написана тужба и предата суду дан по пријему одговора на приговор. Баш сам био расположен. Друга школа је мало отезала са слањем обавјештења, секретарица те школе је мало несигурна, како телефонски, тако и уживо, али је ипак стигао документ након неког времена: школа је одбацила 25 пријава кандидата, а 22 због те несретне године дана радног искуства. На том документу прочитах да је моја млађа колегица, пријатна дјевојка коврџаве косе, „мастер професор језика и књижевности“... тако млада а већ нинџа учитељ.

Е, сад, господине Мутабџија, не знам колико сте пратили, вјероватно више од мене, али Закон о основном васпитању и образовању РС се није превише мијењао у сегменту квалификација особља, посебно у посљедњих годину-двије, кад на конкурсима није стално тражено радно искуство; ваљда зато што Члан 111. каже да „послове наставника, стручног сарадника или васпитача може да обавља и приправник“, дакле, лице без радног искуства...

Руку на срце, можда се ја не трудим довољно, пошто конкуришем само на подручју града Бањалука, али, за четири и по године посједовања дипломе, сасвим случајно имам укупно пет мјесеци радног искуства. Не бих имао ни то, да није било једног ненајављеног боловања. Кад и како ћу се ја запослити, кад ме овако тјерају „с врата“? А таман сам накупио бодова стажа на бироу, замало толико да могу покрити мој просјечан просјек и неугодну личност која бива исподпросјечно оцијењена на разговорима... Кад ће се запослити моја млађа колегица коврџаве косе? За кога је она учила да стекне НАУЧНО ЗВАЊЕ кад су јој и врата проклете основне школе затворена, штавише, закључана? НЕЗАКОНИТО закључана.

Господине Мутабџија, нисам правник, али сам погледао још нешто: Кривични закон Републике Српске у Члану 227. каже да „ко другоме ускрати или ограничи право на слободно запошљавање под једнаким условима који су предвиђени у закону или другим прописима, казниће се новчаном казном или затвором до двије године“. Ово што се (масовно) дешава мојим колегама и мени је управо то, без потребе да улазим у разлоге (мада, није згорег именовати: корупција и непотизам). Не знам кад је посљедњи пут у Републици Српској, ако је икад, суђено за кршење овог члана закона, али, мислим да је вријеме да се почне...

На крају, господине Мутабџија, морам рећи да не знам како Вам је, али знам да није лако. Морали сте да обујете тијесне и шупље ципеле Вашег претходника, латинског гнома Касипа, наслиједили сте његову структуру полтрона обавјештајаца који са просвјетом немају превише везе, и неријешене проблеме у сваком сегменту домена. Од неуређеног предшколског образовања, преко пренатрпаног основног са „излобираним“ предметима и законом који је кројен за идиоте, затим средњег и високог образовања са премало практичног, без усмјерења и плана у погледу сагледавања потреба за производњом „реалног кадра“, па све до имплементације (тотално модерна ријеч) „Болоње“ и другог циклуса по том принципу који је још „ни на небу, ни на земљи“. На то још дођу приватни факултети који укидају смисао сваког смисла... Све то имам у виду, а Ви сигурно све то видите пуно боље од мене... Међутим, проблем при запошљавању у просвјети је јако једноставан. Закон је закон, и ништа не смије бити изнад закона. Изнад државе. Не само у просвјети... За већ споменуте случајеве, тужбе сам предао суду, без обзира што су неки тужени директори чланови ГО СНСД града Бањалука, стићи ће то на наплату. Мислим да је јасно да док неком глава не одлети, ствари се неће промијенити (не само у просвјети), а ја сам да лете главе, па макар моја прва. Знам да би то неки радо видјели, а и то је неки почетак. А Ви, господине Мутабџија, да ли сте расположени да почнемо рјешавати ствари? Да ли сте расположени да кренемо са кривичним пријавама? Да ли сте расположени да закотрљамо неке главе? Да ли сте дио рјешења или дио проблема?

С поштовањем,

Бојан Влајић

незапослени професор енглеског језика (између осталог)

П.С. Писмо није нарочито свјеже, написано је још у октобру 2013. године, ал' је била незгодна сезона отворених писама па сачеках, а и таман да честитам: сретна Вам школска слава Свети Сава! О трагичности најновијих правилника о процедурама пријема... неки други пут.

Ipak, ovakve stvari se mogu desiti samo u... ZONI SUMRAKA

(Naiđoh na ovaj skeč na blogu Motorno testerisanje.)

Ministarstvo finansija: konkurs za 24 nova službenika

Prema istraživanjima pojedinih nevladinih organizacija 58 % mladih u BiH je nezaposleno i ta stopa se, kao i ukupan broj nezaposlenih u zemlji, povećava iz godine u godinu.  

U većini javnih ustanova, što državnih što entitetskih, nemaju problema sa zapošljavanjem. Prije nekoliko dana, Ministarstvo finansija Republike Srpske je raspisalo javni konkurs za prijem, vjerovali ili ne, 24 nova službenika. Mahom je riječ o ekonomistima i pravnicima, a iz ministarstva objašnjavaju da nisu u pitanju samo novi radnici, nego da će pojedini biti preraspodijeljeni u okviru već postojeće sistematizacije u ministarstvu.
 
 “Što se ti buniš, kad se ostalih 68 kandidata ne buni” – rekli su Bojanu Vlajiću nakon jednog od desetina bezuspješnih pokušaja da regularno, putem konkursa, dobije posao u državnoj službi.
Zalud je profesor engleskog jezika i član MENSE nastojao da se zaposli bar na godinu dana, kao pripravnik, jer bi se tu uvijek našao neki podobniji kandidat,…ili kandidatkinja. Zbog jednog takvog konkursa Vlajić je tužio Ministarstvo nauke i tehnologije RS. Spor je, treba li reći, izgubio, sada još mora platiti 1.500 maraka sudskih troškova.

19. decembra ove godine Ministarstvo finansija Republike Srpske je raspisalo konkurs za prijem 24 nova službenika, iako se zna da je ono već najbrojnije i da je ta brojnost obrnuto proporcionalna rezultatima koje Republika Srpska ima na finansijskim poljima. To je prosto nevjerovatno, radi se o otvorenom ruganju nezaposlenim ljudima, pogotovo mladima sa diplomom, jer se zapošljavanje tolikog broja administrativaca, pogotovo u nimalo efikasnom resoru, ničim ne može opravdati, navode ekonomisti koji se bave analiziranjem tržišta rada.
 
Umjesto da administracija bude u službi privrede i proizvodnje, kod nas je obrnuto, čudi se i Siniša Vukelić, urednik portala „Kapital“. Podsjeća na to da pomenuto ministarstvo prima nove službenike u momentu kada još vodi sudske sporove sa pojedinim bivšim službenicima koji su ostali bez posla, a potom tužili ministarstvo i po svemu sudeći će biti vraćeni na radna mjesta.
Iz Ministarstva finansija, do kraja radnog vremena, nismo dobili odgovore na pitanja koliko je tačno službenika zaposleno u tom resoru, a koliko ih je u proteklom periodu ostalo bez posla ili svojevoljno napustilo ministarstvo.
 
U nezvaničnom razgovoru nam je samo rečeno da će neke od predviđene 24 pozicije vjerovatno biti popunjene već postojećim kadrom unutar ministarstva, a da je oko 30-ak službenika, u proteklom periodu, napustilo ministarstvo.
Ono je, ipak, i dalje ubjedljivo najbrojnije, sa oko 200 činovnika, a termin „javni konkurs“ je i dalje u vrhu ljestvice najvećih podvala i nonsensa ovog vremena i društva.

***

Iako kopirano sa portala Frontal, ovo je zapravo tekstualni dio priloga Dnevniku BN televizije od 24.12.2013. godine. Autor priloga je Mito Travar, novinar po moranju, pjesnik po izboru, poznanik kojem sam rado izašao u susret da se još jednom pojavim na televizoru kao stara i ofucana reklama za mlade i nezaposlene.

Ide ustaša, glavu u pijesak!

Nedavni događaj na banjalučkoj Akademiji umjetnosti je privukao nešto pažnje u medijima, ali neobično nedovoljno, po mom laičkom mišljenju, usljed srpskog nedostatka smisla za propagandu ali i nedostatka pravog materijala. Bazično mali skandal, saznah iz teksta "AUBL: Tompson nadahnuće profesorima" na portalu Фронтал. Autor teksta je Goran Dakić, spisalac čije tekstove inače zorno izbjegavam, al' obzirom da odavno nisam izbjegao, ovaj pročitah.

U tekstu Dakić veoma kvalitetno od muve pravi slona (što je nešto na čemu Srbi i treba da rade, ali i da koriste u pravim prilikama), počevši od naslova koji ukazuje da u zbornici AUBL imamo incestuozni krug koji "svršava" na hit numere Marka Perkovića Tompsona, pa preko veoma tendencioznog pristupa novinarskom poslu kojem je suština, kako kažu, objektivnost, sve do maltene apokaliptičnog zaključka.

Naime, desilo se da je docent Predrag Solomun u okviru vježbi za predmet Montaža studentima treće godine AUBL (smjer režija, vjerovatno), pustio, između ostalog, kao primjer i spot veleustašoidnog hrvatskog pjevača Marka Perkovića Tompsona. Privatno prikazivanje, studenti i njihov profesor, spot pušten sa servisa YouTube po isteku regularnog vremena.

Solomun o tome kaže:

Studenti na petom semestru prvog ciklusa studija iz predmeta Montaža rade kratke filmske i televizijske forme kao što su reklame, filmski foršpani, špice, džinglovi, muzički video spotovi, od kojih im je muzički video spot i ispitna vježba. U sklopu priprema puno gledamo i analiziramo video spotove, od onih najranijih do ovih najnovih, one najbolje ali i one lošije, kako strane tako i domaće. Tompsonov spot na „ljubavnu“ pjesmu „Samo je ljubav tajna dvaju svjetova“ pogledali smo već kada je čas i završio, neplanirano, preko Jutjuba, nakon čega smo ga zajedno i komentarisali i razmijenili mišljenja o širem kontekstu propagande koju taj muzičar provodi.

Na komentar novinara kako je Tompson i nije baš najprikladnije nastavno sredstvo, Solomun odgovara:

Na žalost, Tompson je jedan od muzičara koji sa svojom ekipom saradnika ima vrlo kvalitetnu reklamnu kampanju svoga rada i prikrivenu propagandu jedne ideologije, što uključuje i video spotove njegovih pjesama kroz koje, pod krinkom ljubavi prema domovini i svome narodu, vrlo vješto relativizira najcrnju stranicu hrvatske povijesti. O tome treba govoriti i na to ukazivati jer se to dešava tu, kraj nas, na našim prostorima.

E, sad, može se ovaj odgovor prihvatiti "zdravo za gotovo" a može se protumačiti i drugačije, kao pokušaj Solomuna da naknadno popravi stvar. Realno, sumnjiv je Solomun, još od prezimena pa do upotrebe riječi krinka (a tek relativiziranje povijesti). Međutim, koja god da je njegova namjera - pa i da je ona najgora - da divnu srpsku (i ostalu) djecu zatruje ustašlukom, ovo rečeno stoji.

Marko Perković Tompson je hrvatski državni projekat (stranke HDZ), hrvatski muzički heroj kojeg zabranjuju a ne mogu ga nikako zabraniti, kažnjavaju ga a te kazne mu "ne probude ni buve na kožuhu". Kroz svoje pjesme on veliča Hrvatsku, hrvatstvo, hrvalisanje i svašta nešto na hrv, što ne bi bilo naročito sporno da se tu izuzetno ne ističe veoma mračan dio hrvatske istorije, period NDH. Mračan ne samo iz ugla Srba, već iz ugla svih zvaničnih pobjednika II svjetskog rata, a ima ih. Međutim, Hrvati, odnosno jedan dio njih, osjećaju posebnu romansu prema tom periodu, jer su tad najotvorenije bili protiv svojih arhi-dušmana, Srba. A o tome im Tompson pjeva na uvce, ne toliko svojim pjevanjem, koliko svakim svojim korakom, jer je on u ovom trenutku najmanje pjevač, a najviše personifikacija izvornog hrvatskog heroja koji je od 1945. pa do 1991. bio pod australijskim ili južnoameričkim kamenom, a onda se pobjedonosno vratio na svoj izvorni kamen.

Upravo se na to odnosi Solomunov komentar "ljubavna" pjesma, jer kod Tompsona, svaka ljubav je ljubav prema domovini. Pa makar Tompson i mislio na ženu, ukoliko je uopšte heteroseksualac. Lično, pjesmu nisam poslušao niti imam namjeru, jer pored Tompsonove "tompsonovske" ideologije jednako lošim nalazim i njegov muzički stil, koji je incestuozan plod najprimitivnijih zajedničkih imenilaca stvaralaštava Maje Blagdan i Divljih jagoda. Međutim, ako je nešto urađeno dobro, urađeno je dobro, i to se mora priznati. Ako nije, valja istaknuti da nije. Spot je možda dobar, možda nije. To ne znam. Ali znam da je Tompson dobar projekat, kad okuplja desetine hiljada ljudi na svojim velikim koncertima, pa makar ih pola dolazilo HDZ autobusima. Znam da je Tompson dobar projekat kad je i maloj djeci simpatično da pjevaju njegove pjesme a onda ponove i "nešto što se ne smije" (i to svima bude simpatično). I volio bih da Srbi imaju takav projekat jer iako imaju mnogo čega da se stide kroz istoriju, to je uglavnom njihova glupost (u velikim količinama), a ništa tako monstruozno kao NDH.

Često se kao Tompsonov pandan sa srpske strane spominje Baja Mali Knindža. Dok Baju Malog Knindžu neobično cijenim kao 100% autentičnog lika naivca pjesnika, te sporim poređenje jer je Baja veliki pozitivac i veseljak, ljubavnik i pijanac (a Tompson je gotičar u duši koji sve pjeva sa grčem na licu), sa tehničke strane je jednako veliki jaz među njima. Zašto se Baja ne bi proučavao u Zagrebu, ako smo mi ovdje tako izloženi Tompsonu? Nema pakovanja. Veoma jednostavno. Baja je čista rinfuza, kućna manufaktura. Mi se Baje stidimo, prodajemo ga ispod tezge. Sa druge strane, Tompson je vrhunski proizvod (državne firme), u rangu čokolade sa ljubičastom kravom, prodaje se za solidne pare. Da mi Baju, ili pak nekog drugog, upakujemo kako dolikuje, napravimo od njega pravu robnu marku (a ne jebeni brend), bilo bi nam znatno bolje. Upravo to možemo naučiti od Tompsona, i to uz uputstvo za rad na srpskom jeziku. Da ovladamo tim segmentom propagandnog djelovanja, te da nam to pomogne u cilju da makar malo počnemo ličiti na Hrvate u smislu da njih ima 50% koji žele da budu Hrvati, a 50% koji žele da budu tvrdokorne ustaše; kod Srba je to drugačije: 25% Srba ne zna da su Srbi, 25% Srba ne žele da budu Srbi, 25% Srba su Jugosloveni, 25% Srba su Srbi u onom najgorem smislu ("da komšiji crkne krava")... a sigurno ima još nekih 25%.

Međutim, valja uvijek ostaviti prostora za drugačije mišljenje, tako da možemo zanemariti sve ovo napisano i zabiti glavu u pijesak i ignorisati postojanje Tompsona, kao što ignorišemo činjenicu da na RTRS idu reklame za hrvatske proizvode na čistom hrvatskom jeziku, a premijerka RS kupuje isključivo u "Merkatoru" (od tri puta koliko sam tamo bio u prolazu, njenu ružnu facu vidjeh dva puta)... Realno, treba li nam nacionalni identitet i ponos?