Ako neko ne zna nešto raditi, treba mu dati odgovorniju funkciju, metodologija je rada Sekte Međuzavisnih Socijal-Debila. Kako drugačije objasniti da će novi ministar pravde biti Anton Kasipović?
Navodno, navedeni cvikeraš ima diplomu pravnog fakulteta, jedan izuzetan opšti antikvalitet u današnje vrijeme, ali je isti bazično novinar, preciznije, potkazivač. Čovjek koji je prosvjetu vrhunski uništio, sad ima priliku da uništi pravosuđe koje je... pa, već uništeno. Sretno.
Elem, dalo bi se sad analizirati malo o balansu snaga, potrebama i ucjenama, obzirom da je Kasipović bliski saradnik paralitika Kopanje koji uvijek, makar jednom nefunkcionalnom nogom, mora biti spreman da bježi od Mileta Dokurca, međutim, izlišno je to. Dok vrane krenu vranama oči vaditi, mladi i nezaposleni postadoše stari i nezaposleni.
Ostatak vlade ostaje manje-više isti, po posljednjim informacijama. Samo još Petar Đokić avanzuje na djelimično odgovorniju - UNOSNIJU - poziciju, naslijediće veleštetočinu Željka Kovačevića na poziciji ministra industrije, energetike i rudarstva RS. To je jedan simpatičan i simptomatičan penis u čelo Hercegovini koja je glasala za SMSD.
Bilo kako bilo, ovo je još jedan potvrdan odgovor za sve one koji se iz godine u godinu pitaju "može li gore". Mada, teško da može daleko. Nakon što Kasipović završi sa pravosuđem, neće ostati ništa sem potpunog bezakonja, pa da krenemo u uličnu borbu noževima i trgovinu bijelim robljem. A pravo? Koga briga za pravo. Pravnike sigurno nije, jer da jeste... neko bi reagovao dosad... na nešto.
Saturday, December 13, 2014
Monday, December 1, 2014
Tajna uspjeha Sekte Međuzavisnih Socijal-Debila
Izbori u Republici Srpskoj odnosno Bosni i Hercegovini, veoma uzbudljiv doživljaj svake dvije/četiri godine. Navijanje, očekivanja, nada, razočaranja... Nakon Izbora 2014, Republika Srpska ostaje u istom glibu: Mile Dokurac ostaje precjednik, njegovi sateliti DNS i SP na pozicijama. Opozicija će i dalje trčati u mjestu... Kako i zašto? Veoma lako. Ideologija nerada nam je u venama.
Pjesnička sloboda je jedna od rijetkih koja je ostala (iako nema previše razloga za pjesmu). Zato je najjača stranka u RS ovom prilikom preimenovana u SMSD - Sektu Međuzavisnih Socijal-Debila, gdje ime govori sve. Zapravo, ne govori baš sve, potrebno ga je napisati crvenim slovima, socijalistički crvenim slovima. Istorijski socijalističkim crvenim slovima. Jer je taj socijalizam valjao u pmaterinu, svi će se složiti. Rado ga se sjećaju, socijalizma. Samoupravnog Socijalizma!
Međuzavisnost je sama po sebi logična, od vrha do dna, svi su povezani, nesposobni i prljavi, razlika je samo u količini novca koji nezakonito prisvajaju, a da pritom brutalno vole Republiku Srpsku. Vole je svim srcem, samo ne i novčanikom ("jeftinije" je u Konzumu, pa to ti je), a mozak... mozak je pojam iz rashladne vitrine. Članovi SMSD, istaknuti članovi, život nemaju pored SMSD, jer SMSD je život. Dobiti glasove, dobiti vlast, dobiti novac... ponavljati, bez obzira na sve, jer to je sve.
Sekta
Po definiciji, sekta je izdvojena ili zatvorena grupa ljudi koja čvrsto slijedi svoja načela, najčešće se formira nasuprot osnovnoj grupi iz koje je potekla. Jehovini svjedoci, SMSD itd. Međutim, SMSD je postao osnovna grupa. Kako je njima to uspjelo, a Jehovinim svjedocima nije? I jedni i drugi prodaju fantastične priče, a Jehovini svjedoci su najčešće i pristojnije obučeni, kulturniji, manje napadni. Da nije zato što narod voli šarene laže? To je upalilo za turbo-folk, međutim, ovdje je nešto drugo...
U pitanju je tekovina već spomenutog socijalizma, "Sine, nemoj biti majstor, idi u upravnu školu". E, taj socijalizam, najdraži. Samoupravni. Svi kukaju za njim a on je tu i danas, samo ga ne vide. Malo je promijenio oblik. Nema više radnika da se samoupravljaju, sad se samoupravljači samoupravljaju. Zaštićeni su kao bijeli medvjedi, niko im ne može ništa, a oni ništa ne rade. Idealno. Brutalno nezaustavljivi administrativni model je ključ. Obećanje posla na kojem se ne radi.
Rad
Mi hoćemo posao, ali nećemo posao. Konkretno, hoćemo pare ali nećemo da radimo. I zbog komšije koji funkcioniše po istom principu (a kojem treba da crkne krava), a i zbog rada. Svi su jako školovani, izuzetni stručnjaci i imaju vrhunsko mišljenje o sebi. I ne znaju ništa raditi. Ko je znao, pobjegao je dok je mogao. Ko zna, zna za sebe. Kolektivno, ne znamo, ne znamo se, a ne znamo ni za sebe. Nema ideja, nema entuzijazma, nema preduzetništva...između ostalog čega nema.
Ideologija nerada je tu jer nema kulture rada. Nema tekovine organizacije, nema tekovine napretka. Bilo je ideja i biće, ali realizacija je oduvijek negdje drugdje. Ono malo kulture rada stečeno u socijalizmu, kao gumicom je obrisano, a brisano je još onomad upravo spomenutim samoupravljanjem. Glup je narod bio i ostao, ali ne i slijep da vidi kako se sjaji dlaka upravnikove krave. Upitnik iznad glave, analiza, ustrojavanje, članska karta, napredovanje... u upravnike.
Brutalno objašnjenje
To je to. Priča nije od juče, korijeni su tamo negdje, mogu se i oni pronaći, ali zašto se truditi? (Raditi?!) Ako se pogleda sa strane, sve savršeno funkcioniše; zasad, dosad, do narednih izbora. Doduše, pitanje je dokle. Sekta misli da će živjeti vječno, a grupacija poznata kao "opozicija", samo se nada suprotnom. Jer, nadati se je lakše nego raditi. Nije ni opoziciji do rada. Štaviše. I oni bi se samoupravno samoupravljali, samo što se nikad nisu dovoljno socijal-debilizovali pa ih naš narod™ nije baš najbolje razumio...
Budućnost
_________.
Pjesnička sloboda je jedna od rijetkih koja je ostala (iako nema previše razloga za pjesmu). Zato je najjača stranka u RS ovom prilikom preimenovana u SMSD - Sektu Međuzavisnih Socijal-Debila, gdje ime govori sve. Zapravo, ne govori baš sve, potrebno ga je napisati crvenim slovima, socijalistički crvenim slovima. Istorijski socijalističkim crvenim slovima. Jer je taj socijalizam valjao u pmaterinu, svi će se složiti. Rado ga se sjećaju, socijalizma. Samoupravnog Socijalizma!
Međuzavisnost je sama po sebi logična, od vrha do dna, svi su povezani, nesposobni i prljavi, razlika je samo u količini novca koji nezakonito prisvajaju, a da pritom brutalno vole Republiku Srpsku. Vole je svim srcem, samo ne i novčanikom ("jeftinije" je u Konzumu, pa to ti je), a mozak... mozak je pojam iz rashladne vitrine. Članovi SMSD, istaknuti članovi, život nemaju pored SMSD, jer SMSD je život. Dobiti glasove, dobiti vlast, dobiti novac... ponavljati, bez obzira na sve, jer to je sve.
Sekta
Po definiciji, sekta je izdvojena ili zatvorena grupa ljudi koja čvrsto slijedi svoja načela, najčešće se formira nasuprot osnovnoj grupi iz koje je potekla. Jehovini svjedoci, SMSD itd. Međutim, SMSD je postao osnovna grupa. Kako je njima to uspjelo, a Jehovinim svjedocima nije? I jedni i drugi prodaju fantastične priče, a Jehovini svjedoci su najčešće i pristojnije obučeni, kulturniji, manje napadni. Da nije zato što narod voli šarene laže? To je upalilo za turbo-folk, međutim, ovdje je nešto drugo...
U pitanju je tekovina već spomenutog socijalizma, "Sine, nemoj biti majstor, idi u upravnu školu". E, taj socijalizam, najdraži. Samoupravni. Svi kukaju za njim a on je tu i danas, samo ga ne vide. Malo je promijenio oblik. Nema više radnika da se samoupravljaju, sad se samoupravljači samoupravljaju. Zaštićeni su kao bijeli medvjedi, niko im ne može ništa, a oni ništa ne rade. Idealno. Brutalno nezaustavljivi administrativni model je ključ. Obećanje posla na kojem se ne radi.
Rad
Mi hoćemo posao, ali nećemo posao. Konkretno, hoćemo pare ali nećemo da radimo. I zbog komšije koji funkcioniše po istom principu (a kojem treba da crkne krava), a i zbog rada. Svi su jako školovani, izuzetni stručnjaci i imaju vrhunsko mišljenje o sebi. I ne znaju ništa raditi. Ko je znao, pobjegao je dok je mogao. Ko zna, zna za sebe. Kolektivno, ne znamo, ne znamo se, a ne znamo ni za sebe. Nema ideja, nema entuzijazma, nema preduzetništva...između ostalog čega nema.
Ideologija nerada je tu jer nema kulture rada. Nema tekovine organizacije, nema tekovine napretka. Bilo je ideja i biće, ali realizacija je oduvijek negdje drugdje. Ono malo kulture rada stečeno u socijalizmu, kao gumicom je obrisano, a brisano je još onomad upravo spomenutim samoupravljanjem. Glup je narod bio i ostao, ali ne i slijep da vidi kako se sjaji dlaka upravnikove krave. Upitnik iznad glave, analiza, ustrojavanje, članska karta, napredovanje... u upravnike.
Brutalno objašnjenje
To je to. Priča nije od juče, korijeni su tamo negdje, mogu se i oni pronaći, ali zašto se truditi? (Raditi?!) Ako se pogleda sa strane, sve savršeno funkcioniše; zasad, dosad, do narednih izbora. Doduše, pitanje je dokle. Sekta misli da će živjeti vječno, a grupacija poznata kao "opozicija", samo se nada suprotnom. Jer, nadati se je lakše nego raditi. Nije ni opoziciji do rada. Štaviše. I oni bi se samoupravno samoupravljali, samo što se nikad nisu dovoljno socijal-debilizovali pa ih naš narod™ nije baš najbolje razumio...
Budućnost
_________.
Friday, October 31, 2014
Izbori 2014: paralelna stvarnost
Teško je kasniti u zemlji koja brutalno ide unazad (šta je tu kašnjenje?). Negdje kontam da se zbog toga ne vrijedi previše truditi oko aktuelnosti. Zato se tek sad oglašavam na goruću temu, Izbori 2014. Bitna je to stavka u političkom životu, a ovo "politički blog".
Ukratko, već 13. oktobra sam (na fejzbuku, je li) proglasio poraz svih nas koji smo glasali protiv aktuelnog režima; dok još nije bilo gotovo glasanje veoma sposobnog CIK-a, dok je bilo natezanje u nekoliko hiljada glasova, kako se i završilo u meču Mile Dokurac - Ognjen Tadić. I tijesna Tadićeva pobjeda, kakva je ova Miletova, bila bi poraz. Na stranu sve izborne prevare koje su bile spremljene a od kojih je većina i primijenjena, sve ispod odnosa snaga 2 : 1 za Tadića je poraz, a nije ni 1 : 1. Znači, poraz. Međutim, poraz za mene je pobjeda za nekog drugog, a izgleda da postoji neka paralelna stvarnost gdje je ovo što jeste ono što treba biti. Ovom prilikom bih samo pozdravio ljude koje žive u toj paralelnoj stvarnosti, ako do njih može doprijeti bilo šta iz ove stvarnosti.
Što se stranaka tiče, one me ne zanimaju naročito, njihovi rezultati i ta priča, a posebno ne nekakva analiza. Borba za predsjednika RS mi je primarna za spomen, sukob 1 na 1. Za Tadića sam glasao jer sam glasao protiv Mileta, a da sam nešto posebno očekivao, nisam. Nisam očekivao od njega ni da se sa Miletom spori oko Ćanine naklonosti, tako da... bolje je ne očekivati. Glasao sam i za Ivanića, iako nisam planirao, kad se već glasa protiv da ispoštujem, iako mi je Ivanić veoma nedraga pojava. Kad sam vidio listić sa tri imena od kojih su dva SNSD a jedno Željka Cvijanović, stavih X na Mladena. Očekivanja nemam.
Razlika kod ovih izbora u odnosu na prošle je antipolitički politički subjekat kojeg sam bio dio, prva nestranačka lista za Narodnu skupštinu RS u istoriji višestranačkih izbora u modernoj BiH, Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića... Nismo pobijedili. Nimalo. Štaviše. Dok tu nisam imao naročita očekivanja, stvarno nisam očekivao da Nebojša NE UĐE u Narodnu skupštinu RS. Mi ovdje (Izborne jedinice 2 i 3, od Srbca do Petrovca - uključujući Banjaluku), realno smo bili topovsko meso i nejaka mogućnost protiv, međutim, da Hercegovina glasa kako je glasala, nisam očekivao. To je za ozbiljno (psihijatrijsko) posmatranje a svaki dalji komentar bi bio veoma uvredljiv.
Sve u svemu, poraz. Poraz koji jasno oslikava da je ideologija nerada i nesposobnosti u RS vladajuće Sekte međuzavisnih socijaldebila preuzela čitavu državu - "teško ribu natjerati u vodu". Planiram tom aspektu crvene sekte, ključnom za njen uspjeh, posvetiti jedan tekst... ali mi se ne žuri.
Intimno ličan dodatak: Utvrđeni rezultati za NSRS - Izborna jedinica 3
"IZA MENE STOJI 267 LJUDI!" HVALA.
Ukratko, već 13. oktobra sam (na fejzbuku, je li) proglasio poraz svih nas koji smo glasali protiv aktuelnog režima; dok još nije bilo gotovo glasanje veoma sposobnog CIK-a, dok je bilo natezanje u nekoliko hiljada glasova, kako se i završilo u meču Mile Dokurac - Ognjen Tadić. I tijesna Tadićeva pobjeda, kakva je ova Miletova, bila bi poraz. Na stranu sve izborne prevare koje su bile spremljene a od kojih je većina i primijenjena, sve ispod odnosa snaga 2 : 1 za Tadića je poraz, a nije ni 1 : 1. Znači, poraz. Međutim, poraz za mene je pobjeda za nekog drugog, a izgleda da postoji neka paralelna stvarnost gdje je ovo što jeste ono što treba biti. Ovom prilikom bih samo pozdravio ljude koje žive u toj paralelnoj stvarnosti, ako do njih može doprijeti bilo šta iz ove stvarnosti.
Što se stranaka tiče, one me ne zanimaju naročito, njihovi rezultati i ta priča, a posebno ne nekakva analiza. Borba za predsjednika RS mi je primarna za spomen, sukob 1 na 1. Za Tadića sam glasao jer sam glasao protiv Mileta, a da sam nešto posebno očekivao, nisam. Nisam očekivao od njega ni da se sa Miletom spori oko Ćanine naklonosti, tako da... bolje je ne očekivati. Glasao sam i za Ivanića, iako nisam planirao, kad se već glasa protiv da ispoštujem, iako mi je Ivanić veoma nedraga pojava. Kad sam vidio listić sa tri imena od kojih su dva SNSD a jedno Željka Cvijanović, stavih X na Mladena. Očekivanja nemam.
Razlika kod ovih izbora u odnosu na prošle je antipolitički politički subjekat kojeg sam bio dio, prva nestranačka lista za Narodnu skupštinu RS u istoriji višestranačkih izbora u modernoj BiH, Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića... Nismo pobijedili. Nimalo. Štaviše. Dok tu nisam imao naročita očekivanja, stvarno nisam očekivao da Nebojša NE UĐE u Narodnu skupštinu RS. Mi ovdje (Izborne jedinice 2 i 3, od Srbca do Petrovca - uključujući Banjaluku), realno smo bili topovsko meso i nejaka mogućnost protiv, međutim, da Hercegovina glasa kako je glasala, nisam očekivao. To je za ozbiljno (psihijatrijsko) posmatranje a svaki dalji komentar bi bio veoma uvredljiv.
Sve u svemu, poraz. Poraz koji jasno oslikava da je ideologija nerada i nesposobnosti u RS vladajuće Sekte međuzavisnih socijaldebila preuzela čitavu državu - "teško ribu natjerati u vodu". Planiram tom aspektu crvene sekte, ključnom za njen uspjeh, posvetiti jedan tekst... ali mi se ne žuri.
Intimno ličan dodatak: Utvrđeni rezultati za NSRS - Izborna jedinica 3
"IZA MENE STOJI 267 LJUDI!" HVALA.
Wednesday, September 24, 2014
Mladi kandidati: prijedlozi i rješenja
Prilog Mite Travara o nekim od najmlađih kandidata za Narodnu skupštinu
Republike Srpske na Opštim izborima u BiH 2014. godine, njihovim
prijedlozima i idejama.
Redom, Ivana Sandić (NDP), Sonja Jarić (NS), Mirela Kajkut (SDS) i Bojan Vlajić - mladi lijepi stari dobri ja (Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića).
E, sad, zašto je moje predstavljanje takvo kakvo jeste: pričao sam par minuta, a prostora imao manje od minut. Mito je odabrao ovo o tužbi jer je to približno njegovom senzibilitetu: za ljude koji ne znaju, Mito Travar je borac i opozicionar koji je svojevremeno, poput mene a prije mene, kao samouk pravnik na sudu porazio dušmane.
Bazično, razlika između mene i ostalih u prilogu jeste što one pričaju o lijepim željama, a ja pričam o tome kako se dušmanima treba napiti krvi.
Redom, Ivana Sandić (NDP), Sonja Jarić (NS), Mirela Kajkut (SDS) i Bojan Vlajić - mladi lijepi stari dobri ja (Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića).
E, sad, zašto je moje predstavljanje takvo kakvo jeste: pričao sam par minuta, a prostora imao manje od minut. Mito je odabrao ovo o tužbi jer je to približno njegovom senzibilitetu: za ljude koji ne znaju, Mito Travar je borac i opozicionar koji je svojevremeno, poput mene a prije mene, kao samouk pravnik na sudu porazio dušmane.
Bazično, razlika između mene i ostalih u prilogu jeste što one pričaju o lijepim željama, a ja pričam o tome kako se dušmanima treba napiti krvi.
Thursday, September 18, 2014
Saturday, September 13, 2014
Saturday, September 6, 2014
Geopolitička autobiografija
U "pismu namjere" o kandidaturi na listi Nebojše Vukanovića i pozadini priče (vidi "Kandidat! Bez pečenja u džepu!") stigao sam da kažem ponešto o svemu. Red je još da, zbog pitanja koje će nužno uslijediti "ma ko si, bre, ti?!", pridodam nešto što bi ličilo na biografiju...
GEOPOLITIČKA AUTOBIOGRAFIJA
Ime: BOJAN VLAJIĆ
Datum rođenja: 5. decembar 1982. godine
Mjesto rođenja: Banjaluka
Roditelji: Vlajić Milan (ekonomista) i Leposava (prosvjetni radnik)
Zanimanje: profesor engleskog jezika
Status: neoženjen, nezaposlen ("nemam para, nemam žene, nemam problema")
Do problema (mladost i školovanje)...
Rodio sam se kao ne tako mali, jednog prijatnog zimskog dana. Na samom startu sam bio nadasve solidna beba: preko 5 kg težine i 60 cm (ukupne) dužine. Veličina se odrazila i na zdravlje, u životu nisam pošteno bolovao, a ni lijeka popio. Moja majka to pripisuje zdravoj seoskoj hrani, jer je do pred sam porođaj radila u školi u (na) Crnom vrhu (Jošavka), gdje žene domaćice vole da počaste učiteljicu koja svakodnevno putuje oko 30 km, što vozom, što biciklom, što pješke kroz šumu...
Imao sam idealne uslove za razvoj: još od treće godine sam većinom ostajao sam kod kuće, nisam morao da se uklapam u vrtić i "prosjek". Sa četiri godine sam naučio čitati, tako da nikad nisam stigao gurnuti viljušku u utičnicu. Za čitanjem ide i pisanje (do osnovne škole sam u potpunosti savladao oba pisma), a zatim uz omiljene TV programe, humorističke serije Crna Guja i Sledž Hamer, počinjem učiti engleski jezik. Otac mi je sa svakog službenog puta donosio po enciklopediju.
Ipak, idealni uslovi za razvoj su prekinuti upisom u osnovnu školu. Nailazim na probleme sa "prosjekom" jer učiteljica ne vjeruje kad kažem da sam nešto pročitao a drugi nisu stigli ni do pola. Zbog toga sam promijenio školu i učiteljicu. Nakon osnovne škole slijedi gimnazija i to matematičko odjeljenje, gdje sam skrenuo u filosofiju. Danas, nije mi svejedno kad pročitam svoj maturski rad ("Egzistencijalizam Ž.P. Sartra"). Fakultet, u bijegu od matematičkog odjeljenja, završih engleski; otprilike 10 sati učenja ukupno.
Počeo sam, relativno uspješno, i postdiplomske studije, ali ih usljed nedostatka novca i smisla, trenutno držim na ledu. Ne želim naučno zvanje bez stvarne želje da doprinesem naučnoj zajednici; želim da doprinesem životnoj zajednici.
... Od problema (starost i nezaposlenost)
Roditelji su mi čitav život govorili da završim fakultet, poslije toga ide traženje posla, ženidba i ostalo (ukinuše vojsku dušmani). Završio sam fakultet... i postao dio statistike Zavoda za zapošljavanje. Prirodno "bistar", nije mi trebalo puno vremena da vidim kako stvari funkcionišu. Konkursi su namješteni. I kad nisu, mene nema nigdje. Obzirom da izgledam tako kako izgledam a to nije samo vanjština, izazivam prirodni strah kod nesličnih, što će reći većine.
U jednom trenutku sam, "u potrazi za poslom", poslušao svoju majku i učlanio se u stranku (dotad sam, kao i svaki pošteni hipi, bio apolitičan i protiv). Prisustvovao sam jednom stranačkom sastanku gdje me je bilo sramota s kim sjedim i o čemu se priča. Iz stranke sam se iščlanio jednorečeničnim obrazloženjem: "Duboko neslaganje sa unutrašnjom politikom." Srpski političari uništavaju Srbe otkad je srpskih političara; оvi sad gore nego ikad. Stranka kao partija, piramidalna struktura poltrona, odlučio sam da toga ne smijem biti dio.
Kao nezaposleno lice, trudim se da svoj status promijenim sistemski. Pišem prigovore, žalbe i tužbe. Vjerovatno sam prvi čovjek u istoriji Republike Srpske koji se žalio na namješten konkurs ne tražeći radno mjesto već dokaz da su mu ugrožena prava na zapošljavanje pod jednakim uslovima... i dobio, crno na bijelo, da je to kršenje Ustava RS. Jednu tužbu sam dobio, dobiću još četiri. Idem do kraja sa tim, jer mora nešto da se mijenja. Po cijenu moje ili tuđih glava... prije tuđih.
A jebeš probleme
Inače, život mi se ne svodi na glupu priču, patetiku i kuknjavu o očiglednom - kako smo "mi" takvi kakvi jesmo, kako živimo tu gdje živimo i sl., već na istraživanje i produbljivanje finih interesovanja. Interesuju me lijepe žene, gitarska muzika, brzi automobili, teretana, manuelni fizički rad, humor, održavanje umne kondicije i agilnosti (član sam udruženja MENSA), mentalna neopterećenost i shvatanje da je život čudo i da nismo sami na planeti (i šire i uže)... što će biti sumirano na kraju.
Zvanično, radim malo ali kvalitetno, na šta sam izuzetno ponosan. Nešto malo sam radio u prosvjeti; omninezaposlenost mi je pružila priliku za neke odlične angažmane. Bio sam prevodilac stranom konsultantu pri izradi akcionih planova ministarstava Vlade RS za Strategiju borbe protiv korupcije RS 2013-2017, prevodilac Džona Travolte prilikom njegovog dolaska u Bosnu 2011. godine; stigao sam i da vidim kako izgleda rad u inostranstvu; ponešto sam zaradio i na osnovu svog pisanja za različite internet portale, a ne stidim se ni fizičkog rada. Ako umrem mlad, makar će iza mene ostati srpski titl za film "Faster, Pussycat! Kill, Kill!".
Nisam se rodio naučen, ničemu, ali sam bar svjestan toga. Trudim se, učim, pokušavam riješiti probleme, trajno. Otkrivam šta to znači biti čovjek. Na žalost, to mi ide mnogo bolje nego većini.
Pišem:
http://bojan5150.wordpress.com/
http://apsurdsrpski.blogspot.com/
GEOPOLITIČKA AUTOBIOGRAFIJA
Ime: BOJAN VLAJIĆ
Datum rođenja: 5. decembar 1982. godine
Mjesto rođenja: Banjaluka
Roditelji: Vlajić Milan (ekonomista) i Leposava (prosvjetni radnik)
Zanimanje: profesor engleskog jezika
Status: neoženjen, nezaposlen ("nemam para, nemam žene, nemam problema")
Do problema (mladost i školovanje)...
Rodio sam se kao ne tako mali, jednog prijatnog zimskog dana. Na samom startu sam bio nadasve solidna beba: preko 5 kg težine i 60 cm (ukupne) dužine. Veličina se odrazila i na zdravlje, u životu nisam pošteno bolovao, a ni lijeka popio. Moja majka to pripisuje zdravoj seoskoj hrani, jer je do pred sam porođaj radila u školi u (na) Crnom vrhu (Jošavka), gdje žene domaćice vole da počaste učiteljicu koja svakodnevno putuje oko 30 km, što vozom, što biciklom, što pješke kroz šumu...
Imao sam idealne uslove za razvoj: još od treće godine sam većinom ostajao sam kod kuće, nisam morao da se uklapam u vrtić i "prosjek". Sa četiri godine sam naučio čitati, tako da nikad nisam stigao gurnuti viljušku u utičnicu. Za čitanjem ide i pisanje (do osnovne škole sam u potpunosti savladao oba pisma), a zatim uz omiljene TV programe, humorističke serije Crna Guja i Sledž Hamer, počinjem učiti engleski jezik. Otac mi je sa svakog službenog puta donosio po enciklopediju.
Ipak, idealni uslovi za razvoj su prekinuti upisom u osnovnu školu. Nailazim na probleme sa "prosjekom" jer učiteljica ne vjeruje kad kažem da sam nešto pročitao a drugi nisu stigli ni do pola. Zbog toga sam promijenio školu i učiteljicu. Nakon osnovne škole slijedi gimnazija i to matematičko odjeljenje, gdje sam skrenuo u filosofiju. Danas, nije mi svejedno kad pročitam svoj maturski rad ("Egzistencijalizam Ž.P. Sartra"). Fakultet, u bijegu od matematičkog odjeljenja, završih engleski; otprilike 10 sati učenja ukupno.
Počeo sam, relativno uspješno, i postdiplomske studije, ali ih usljed nedostatka novca i smisla, trenutno držim na ledu. Ne želim naučno zvanje bez stvarne želje da doprinesem naučnoj zajednici; želim da doprinesem životnoj zajednici.
... Od problema (starost i nezaposlenost)
Roditelji su mi čitav život govorili da završim fakultet, poslije toga ide traženje posla, ženidba i ostalo (ukinuše vojsku dušmani). Završio sam fakultet... i postao dio statistike Zavoda za zapošljavanje. Prirodno "bistar", nije mi trebalo puno vremena da vidim kako stvari funkcionišu. Konkursi su namješteni. I kad nisu, mene nema nigdje. Obzirom da izgledam tako kako izgledam a to nije samo vanjština, izazivam prirodni strah kod nesličnih, što će reći većine.
U jednom trenutku sam, "u potrazi za poslom", poslušao svoju majku i učlanio se u stranku (dotad sam, kao i svaki pošteni hipi, bio apolitičan i protiv). Prisustvovao sam jednom stranačkom sastanku gdje me je bilo sramota s kim sjedim i o čemu se priča. Iz stranke sam se iščlanio jednorečeničnim obrazloženjem: "Duboko neslaganje sa unutrašnjom politikom." Srpski političari uništavaju Srbe otkad je srpskih političara; оvi sad gore nego ikad. Stranka kao partija, piramidalna struktura poltrona, odlučio sam da toga ne smijem biti dio.
Kao nezaposleno lice, trudim se da svoj status promijenim sistemski. Pišem prigovore, žalbe i tužbe. Vjerovatno sam prvi čovjek u istoriji Republike Srpske koji se žalio na namješten konkurs ne tražeći radno mjesto već dokaz da su mu ugrožena prava na zapošljavanje pod jednakim uslovima... i dobio, crno na bijelo, da je to kršenje Ustava RS. Jednu tužbu sam dobio, dobiću još četiri. Idem do kraja sa tim, jer mora nešto da se mijenja. Po cijenu moje ili tuđih glava... prije tuđih.
A jebeš probleme
Inače, život mi se ne svodi na glupu priču, patetiku i kuknjavu o očiglednom - kako smo "mi" takvi kakvi jesmo, kako živimo tu gdje živimo i sl., već na istraživanje i produbljivanje finih interesovanja. Interesuju me lijepe žene, gitarska muzika, brzi automobili, teretana, manuelni fizički rad, humor, održavanje umne kondicije i agilnosti (član sam udruženja MENSA), mentalna neopterećenost i shvatanje da je život čudo i da nismo sami na planeti (i šire i uže)... što će biti sumirano na kraju.
Zvanično, radim malo ali kvalitetno, na šta sam izuzetno ponosan. Nešto malo sam radio u prosvjeti; omninezaposlenost mi je pružila priliku za neke odlične angažmane. Bio sam prevodilac stranom konsultantu pri izradi akcionih planova ministarstava Vlade RS za Strategiju borbe protiv korupcije RS 2013-2017, prevodilac Džona Travolte prilikom njegovog dolaska u Bosnu 2011. godine; stigao sam i da vidim kako izgleda rad u inostranstvu; ponešto sam zaradio i na osnovu svog pisanja za različite internet portale, a ne stidim se ni fizičkog rada. Ako umrem mlad, makar će iza mene ostati srpski titl za film "Faster, Pussycat! Kill, Kill!".
Nisam se rodio naučen, ničemu, ali sam bar svjestan toga. Trudim se, učim, pokušavam riješiti probleme, trajno. Otkrivam šta to znači biti čovjek. Na žalost, to mi ide mnogo bolje nego većini.
Pišem:
http://bojan5150.wordpress.com/
http://apsurdsrpski.blogspot.com/
Wednesday, September 3, 2014
"KAKO DALJE", PROMOCIJA U BANJALUCI
Nebojša Vukanović, novinar i publicista, predstaviće svoju knjigu "Kako
dalje" u Banjaluci dana 05.09.2014. godine, u velikoj sali motela
"Vidović", u 18:00 časova. Promocija u Banjaluci je nastavak svojevrsne
turneje nakon promocija u Trebinju, Bileći, Bijeljini, Doboju, Nevesinju
i Ljubinju.
Knjiga nosi naslov po programu političkog subjekta Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića, koji će na narednim parlamentarnim izborima imati svoje kandidate za Narodnu skupštinu RS, a pored toga sadrži probrane tekstove autora iz perioda od 2007. pa do 2014. godine.
Na promociji će učestvovati autor kao i članovi liste Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića iz Izborne jedinice 3.
Ulaz je slobodan.
Knjiga nosi naslov po programu političkog subjekta Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića, koji će na narednim parlamentarnim izborima imati svoje kandidate za Narodnu skupštinu RS, a pored toga sadrži probrane tekstove autora iz perioda od 2007. pa do 2014. godine.
Na promociji će učestvovati autor kao i članovi liste Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića iz Izborne jedinice 3.
Ulaz je slobodan.
Tuesday, August 26, 2014
КАНДИДАТ! БЕЗ ПЕЧЕЊА У ЏЕПУ!
Ја, Бојан Влајић, рођен 5. децембра 1982. године у Бањалуци, син оца Милана и
мајке Лепосаве, незапослени професор енглеског језика, овим путем изјављујем да сам се ономад - кад ми се пружила прилика, при здравој
памети, пријавио да будем КАНДИДАТ за посланика у Народној скупштини
Републике Српске на предстојећим изборима.
Члан сам НИЈЕДНЕ странке.
Моја "фирма" је ЗА ПРАВДУ И РЕД - ЛИСТА НЕБОЈШЕ ВУКАНОВИЋА, прва нестраначка листа у новијој историји вишестраначких избора у Босни и Херцеговини. Кандидован сам у свом родном граду - припадајућој изборној јединици гдје је носилац листе проф. Иван Шијаковић.
Зашто кандидат?
Први кратки одговор је "боље ја него нека будала". Обзиром какви нам се смјењују на власти посљедњих... дуго времена, и такав одговор је сасвим довољан. Ипак, у цијелој ствари сам најмање битан ја, стога вриједи рећи нешто више.
Прије свега, листа носи име једног човјека, чије су визија и енергија суштина приче. Небојша Вукановић је прије свега познат као новинар без длаке на језику, који уздуж и попријеко прелази Херцеговину и пред широким аудиторијумом изврће камење испод којег се налазе змије отровнице које се зову криминал и корупција... а камења пуне и Херцеговина а и Босна. Ипак, домети новинара су ограничени, јер након упознавања јавности са проблемом прича прелази у руке неких других људи... и обично ту стаје.
У складу с тим, бескомпромисан и срчан какав јесте, са идејом да учини нешто више за све нас, Небојша је уочио неминовност уласка у политичке воде. Његов први потез на том пољу је био Покрет чисте руке, који због непосредно прије избора повећаног "финансијског цензуса" не хвата на вријеме воз за учешће на изборима 2010. године. На локалним изборима 2012. године, Небојша се појављује као независни - нестраначки кандидат за градоначелника Требиња и том приликом осваја 4800 гласова, док уједињена (!) опозиција осваја тек нешто више и побјеђује на изборима.
На тим изборима је Вукановић био једна од ријетких свијетлих тачака, гдје су људи стварно имали могућност избора и гласања ЗА некога, умјесто стандардних "Курте и Мурте" односно "два зла". Грађани Требиња ће то јако брзо увидјети након избора, јер је нови градоначелник наставио по старом принципу, при том демонстрирајући изузетну количину новосрпске политичке бахатости и опште некултуре. Многи Вукановићу тада говоре: "Да смо знали да ће толико људи гласати за тебе, и ми бисмо, а не бисмо гласали за овог..."
Што су грађани Требиња пропустили тад, имају прилику сад да надокнаде. И не само они. Овога пута, на општим изборима 2014. године, већи дио Републике Српске има ту могућност избора гласања ЗА (умјесто до савршенства доведене вјештине гласања ПРОТИВ). Листа Небојше Вукановића ће бити присутна у седам од девет изборних јединица Републике Српске. У екипи ЗА ПРАВДУ И РЕД су већином млађи људи који досад нису били политички активни, а који сада улазе у политику да се боре против "политике". Ефективно, листа Небојше Вукановића је страно тијело у том цијелом трулом систему.
Што се програма тиче, исти је доступан на интернет страници Небојше Вукановића, прецизније на сљедећој адреси:
http://www.nebojsavukanovic.info/node/1149
Базично, поред свега наведеног у програму, уколико желимо будућност, најједноставнија ставка ће бити најтежа: одлучна и искрена борба против, корупције, непотизма и свих облика криминала, те оштро санкционисање политичара и свих одговорних лица. На личном примјеру (види текст: "Како сам бранио Републику Српску од Правобранилаштва Републике Српске") сам увидио како постоје законска рјешења која донекле штите права обичних људи, међутим, поред тога што нису довољно дефинисана и заштићена казненим мјерама, треба времена да се дође до њих, прво због корумпираног неквалитета од људи унутар правосудног система, а друго због тога што та иста законска рјешења стоје прашњава у ћошку... јер су сви и заборавили на њих.
Било како било, ставке наведене у програму представљају један општи шок за постојећи трули систем и то је план иза којег стојимо - именом, образом, савјешћу и моралом. Једина нестраначка листа на овим изборима, једина права могућност за промјену. Без пирамидалне полтронске структуре и без "ораха у џепу", ЗА ПРАВДУ И РЕД, ЛИСТА НЕБОЈШЕ ВУКАНОВИЋА је нешто сасвим другачије на политичкој сцени, оно што многи прижељкују већ дуго времена. Дакле, ни овај, ни онај, већ, НАПОКОН ДРУГАЧИЈИ.
Лични додатак:
На листу сам доспио скоро па случајно. Наиме, кроз своје скромне активности на пољу указивања на неправилности при запошљавању, временом сам декларисан као неко ко се бори против режима односно стања у којем се налазимо. Као такав, отворен сам за сарадњу са искреним истомишљеницима. Приликом доласка Небојше Вукановића у Бањалуку зарад формирања листе, исказао сам спремност да његову идеју помогнем на који год је то могуће начин... и заврших на листи.
Немам чега да се стидим, немам чега да се плашим, нисам рођен да будем миш него да будем човјек. Сматрам да сви треба да имамо услове да живимо као људи, па и поред тога што многи одбацују своја људска права, ја се истих не одричем.
Будући да сам незапослен просвјетни радник, то су ми и приоритети: просвјета и незапосленост односно рад на рјешавању асиметрије незапослености.
У ширем смислу, уколико желимо да кренемо напријед, свако мора да искасапи свог касапина: борци ће морати да макну оне који су их представљали на такав начин да је борачка популација, најзаслужнија за настанак Републике Српске, обесправљена и доведена до просјачког штапа; здравствени радници ће морати да покажу прстом на оног ко се нелегално богати од свих пренадуваних уговора; аналогно остали.
У оквиру просвјете, проблеми су од врха до дна, закони (основна и средња школа) треба да се промијене на начин који не погодује негативној селекцији, уписна политика факултета мора да се доведе у ред те да се у погледу одређених занимања "повуче ручна кочница", фарса око приватних факултета и њихове "вриједности" мора једном бити прекинута а прича о "акредитацији" истоварена право на сметљиште. Такође, мора се напокон напокон подвући црта о вриједности "нових" диплома (наспрам старих) наврат-нанос уведене "Болоње", аналогно дефинисати организација и вредновање постдипломског образовања по том принципу... и, наравно, правилници о запошљавању треба да буду доведени у ред са увидом у реалне примједбе и проблеме, јер од тога полази све - о каквом реду да дјецу уче људи запослени преко реда...
Много је тема, много је проблема, а пажње је мало, стога, ово је било, укратко, представљање Листе Небојше Вукановића и мене као једног од кандидата (додатак: Геополитичка аутобиографија); на званичној страници Небојше Вукановића (http://www.nebojsavukanovic.info/) се могу пратити активности везане за листу, ту је и фејзбук (фејзбук страница: ЗА ПРАВДУ И РЕД), а на овом блогу и мом другом блогу (http://bojan5150.wordpress.com/) се може сазнати пуно више о мени, без икакве цензуре, колико год то било добро или лоше.
Хвала на пажњи и сретно 12. октобра!
Члан сам НИЈЕДНЕ странке.
Моја "фирма" је ЗА ПРАВДУ И РЕД - ЛИСТА НЕБОЈШЕ ВУКАНОВИЋА, прва нестраначка листа у новијој историји вишестраначких избора у Босни и Херцеговини. Кандидован сам у свом родном граду - припадајућој изборној јединици гдје је носилац листе проф. Иван Шијаковић.
Зашто кандидат?
Први кратки одговор је "боље ја него нека будала". Обзиром какви нам се смјењују на власти посљедњих... дуго времена, и такав одговор је сасвим довољан. Ипак, у цијелој ствари сам најмање битан ја, стога вриједи рећи нешто више.
Прије свега, листа носи име једног човјека, чије су визија и енергија суштина приче. Небојша Вукановић је прије свега познат као новинар без длаке на језику, који уздуж и попријеко прелази Херцеговину и пред широким аудиторијумом изврће камење испод којег се налазе змије отровнице које се зову криминал и корупција... а камења пуне и Херцеговина а и Босна. Ипак, домети новинара су ограничени, јер након упознавања јавности са проблемом прича прелази у руке неких других људи... и обично ту стаје.
У складу с тим, бескомпромисан и срчан какав јесте, са идејом да учини нешто више за све нас, Небојша је уочио неминовност уласка у политичке воде. Његов први потез на том пољу је био Покрет чисте руке, који због непосредно прије избора повећаног "финансијског цензуса" не хвата на вријеме воз за учешће на изборима 2010. године. На локалним изборима 2012. године, Небојша се појављује као независни - нестраначки кандидат за градоначелника Требиња и том приликом осваја 4800 гласова, док уједињена (!) опозиција осваја тек нешто више и побјеђује на изборима.
На тим изборима је Вукановић био једна од ријетких свијетлих тачака, гдје су људи стварно имали могућност избора и гласања ЗА некога, умјесто стандардних "Курте и Мурте" односно "два зла". Грађани Требиња ће то јако брзо увидјети након избора, јер је нови градоначелник наставио по старом принципу, при том демонстрирајући изузетну количину новосрпске политичке бахатости и опште некултуре. Многи Вукановићу тада говоре: "Да смо знали да ће толико људи гласати за тебе, и ми бисмо, а не бисмо гласали за овог..."
Што су грађани Требиња пропустили тад, имају прилику сад да надокнаде. И не само они. Овога пута, на општим изборима 2014. године, већи дио Републике Српске има ту могућност избора гласања ЗА (умјесто до савршенства доведене вјештине гласања ПРОТИВ). Листа Небојше Вукановића ће бити присутна у седам од девет изборних јединица Републике Српске. У екипи ЗА ПРАВДУ И РЕД су већином млађи људи који досад нису били политички активни, а који сада улазе у политику да се боре против "политике". Ефективно, листа Небојше Вукановића је страно тијело у том цијелом трулом систему.
Што се програма тиче, исти је доступан на интернет страници Небојше Вукановића, прецизније на сљедећој адреси:
http://www.nebojsavukanovic.info/node/1149
Базично, поред свега наведеног у програму, уколико желимо будућност, најједноставнија ставка ће бити најтежа: одлучна и искрена борба против, корупције, непотизма и свих облика криминала, те оштро санкционисање политичара и свих одговорних лица. На личном примјеру (види текст: "Како сам бранио Републику Српску од Правобранилаштва Републике Српске") сам увидио како постоје законска рјешења која донекле штите права обичних људи, међутим, поред тога што нису довољно дефинисана и заштићена казненим мјерама, треба времена да се дође до њих, прво због корумпираног неквалитета од људи унутар правосудног система, а друго због тога што та иста законска рјешења стоје прашњава у ћошку... јер су сви и заборавили на њих.
Било како било, ставке наведене у програму представљају један општи шок за постојећи трули систем и то је план иза којег стојимо - именом, образом, савјешћу и моралом. Једина нестраначка листа на овим изборима, једина права могућност за промјену. Без пирамидалне полтронске структуре и без "ораха у џепу", ЗА ПРАВДУ И РЕД, ЛИСТА НЕБОЈШЕ ВУКАНОВИЋА је нешто сасвим другачије на политичкој сцени, оно што многи прижељкују већ дуго времена. Дакле, ни овај, ни онај, већ, НАПОКОН ДРУГАЧИЈИ.
Лични додатак:
На листу сам доспио скоро па случајно. Наиме, кроз своје скромне активности на пољу указивања на неправилности при запошљавању, временом сам декларисан као неко ко се бори против режима односно стања у којем се налазимо. Као такав, отворен сам за сарадњу са искреним истомишљеницима. Приликом доласка Небојше Вукановића у Бањалуку зарад формирања листе, исказао сам спремност да његову идеју помогнем на који год је то могуће начин... и заврших на листи.
Немам чега да се стидим, немам чега да се плашим, нисам рођен да будем миш него да будем човјек. Сматрам да сви треба да имамо услове да живимо као људи, па и поред тога што многи одбацују своја људска права, ја се истих не одричем.
Будући да сам незапослен просвјетни радник, то су ми и приоритети: просвјета и незапосленост односно рад на рјешавању асиметрије незапослености.
У ширем смислу, уколико желимо да кренемо напријед, свако мора да искасапи свог касапина: борци ће морати да макну оне који су их представљали на такав начин да је борачка популација, најзаслужнија за настанак Републике Српске, обесправљена и доведена до просјачког штапа; здравствени радници ће морати да покажу прстом на оног ко се нелегално богати од свих пренадуваних уговора; аналогно остали.
У оквиру просвјете, проблеми су од врха до дна, закони (основна и средња школа) треба да се промијене на начин који не погодује негативној селекцији, уписна политика факултета мора да се доведе у ред те да се у погледу одређених занимања "повуче ручна кочница", фарса око приватних факултета и њихове "вриједности" мора једном бити прекинута а прича о "акредитацији" истоварена право на сметљиште. Такође, мора се напокон напокон подвући црта о вриједности "нових" диплома (наспрам старих) наврат-нанос уведене "Болоње", аналогно дефинисати организација и вредновање постдипломског образовања по том принципу... и, наравно, правилници о запошљавању треба да буду доведени у ред са увидом у реалне примједбе и проблеме, јер од тога полази све - о каквом реду да дјецу уче људи запослени преко реда...
Много је тема, много је проблема, а пажње је мало, стога, ово је било, укратко, представљање Листе Небојше Вукановића и мене као једног од кандидата (додатак: Геополитичка аутобиографија); на званичној страници Небојше Вукановића (http://www.nebojsavukanovic.info/) се могу пратити активности везане за листу, ту је и фејзбук (фејзбук страница: ЗА ПРАВДУ И РЕД), а на овом блогу и мом другом блогу (http://bojan5150.wordpress.com/) се може сазнати пуно више о мени, без икакве цензуре, колико год то било добро или лоше.
Хвала на пажњи и сретно 12. октобра!
Бојан Влајић
кандидат
кандидат
Saturday, August 23, 2014
Trolovi
Bliže se izbori. Izbori se bliže i kad se netom udaljavamo od njih. Izbori sa mogućnošću izbora. Zamalo pa floskula.
Nego, sa izborima se bliži i predizborna kampanja. Analogno, ona se uvijek bliži.
Mediji, sredstvo dezinformisanja, kod nas većinski šaka plaćeničkog jada - u službi novca i bijede. Nezaobilazni u kampanji.
Internet, medij koji nije u potpunosti pod kontrolom. Tu mogu da pišu i ovaj i onaj. Problem!
Rješenje, među ovog i onog ubaciti tamo neke ove i one koji će pisati isto ono što piše onaj medij zarez sredstvo dezinformisanja. Klimanje glavom, tako je, tako je.
Stranački vojnici, prekriveni velom anonimnosti. Svađaju i ubjeđuju.
Takozvani TROLOVI.
Generalno, pravilo za trolove na internetu je "ne hrani trolove". Ignoriši, zaobiđi, ne odgovaraj im.
Ipak, to je ponekad nemoguće. Nemoguće je uvijek pregristi jezik, šta'š. Čak im sročih i poemu.
SNSD trolovi (napisao B. Vlajić)
Trolovi, trolovi,
trolovi, volovi.
Nego, neki dan uočim trola na kilometar. Ne pratim Nezavisne novine na fejzbuku, ali neki moji fejzbuk prijatelji prate i komentarišu. A među komentatore zašao trol. Ime mu je bilo "Babatunda Vuk Marin", iz "Pule", a među fotografijama slika "Dobrodošli u Republiku Srpsku". Tačno sam se pošteno ismijao. Veoma nepažljivo. Adresa profila je bila http://www.facebook.com/sonja.grujic.71. Nemojte kucati, sad tu nema nikoga. A nema više ni mog komentara...
Mada, valja pratiti tu adresu, zarad eventualnog transformisanog vaskrsavanja "sonje grujić 71".
P.S. Još dva bijedna trola:
"pinky panter" a ono "sofronije" - http://www.facebook.com/sofronije.fuelantes
"maestro vuk marin" a ono "melita" - http://www.facebook.com/melita.pajca
Da pratim više, našao bih ih više. Ovako, ove vidjeh samo usput.
Nego, sa izborima se bliži i predizborna kampanja. Analogno, ona se uvijek bliži.
Mediji, sredstvo dezinformisanja, kod nas većinski šaka plaćeničkog jada - u službi novca i bijede. Nezaobilazni u kampanji.
Internet, medij koji nije u potpunosti pod kontrolom. Tu mogu da pišu i ovaj i onaj. Problem!
Rješenje, među ovog i onog ubaciti tamo neke ove i one koji će pisati isto ono što piše onaj medij zarez sredstvo dezinformisanja. Klimanje glavom, tako je, tako je.
Stranački vojnici, prekriveni velom anonimnosti. Svađaju i ubjeđuju.
Takozvani TROLOVI.
Generalno, pravilo za trolove na internetu je "ne hrani trolove". Ignoriši, zaobiđi, ne odgovaraj im.
Ipak, to je ponekad nemoguće. Nemoguće je uvijek pregristi jezik, šta'š. Čak im sročih i poemu.
SNSD trolovi (napisao B. Vlajić)
Trolovi, trolovi,
trolovi, volovi.
Nego, neki dan uočim trola na kilometar. Ne pratim Nezavisne novine na fejzbuku, ali neki moji fejzbuk prijatelji prate i komentarišu. A među komentatore zašao trol. Ime mu je bilo "Babatunda Vuk Marin", iz "Pule", a među fotografijama slika "Dobrodošli u Republiku Srpsku". Tačno sam se pošteno ismijao. Veoma nepažljivo. Adresa profila je bila http://www.facebook.com/sonja.grujic.71. Nemojte kucati, sad tu nema nikoga. A nema više ni mog komentara...
Mada, valja pratiti tu adresu, zarad eventualnog transformisanog vaskrsavanja "sonje grujić 71".
P.S. Još dva bijedna trola:
"pinky panter" a ono "sofronije" - http://www.facebook.com/sofronije.fuelantes
"maestro vuk marin" a ono "melita" - http://www.facebook.com/melita.pajca
Da pratim više, našao bih ih više. Ovako, ove vidjeh samo usput.
Sunday, July 27, 2014
ZAPOSLENI I NEZAPOSLENI I ONAJ JAZ IZMEĐU NJIH
Nedavni štrajk upozorenja budžetskih korisnika RS kao
i štrajkovi najavljeni za naredni period su svakako pozitivan civilizacijski
iskorak u borbi za prava radnika na ovim prostorima. Ipak, ti isti događaji su i
ružno podsjećanje na još jednu podjelu...
Piše: Bojan Vlajić
Bosna i
Hercegovina je višestruko komplikovana zemlja odnosno višestruko podijeljena: na
Bosnu i Hercegovinu, na Federaciju i Republiku Srpsku, na primitivna nacionalna
plemena ova ili ona, na lijepe i ružne, na rokere i turbofolkere, na glupe i
pametne, na bogate i siromašne, na one koji voze golfa i ostale... Naravno, sve
te podjele se dalje dijele na entitetskom nivou, dodatno komplikujući stvar.
Ipak, jedna od najgorih podjela je krovna, ona na zaposlene i nezaposlene.
Procjenjuje se da
je u Bosni i Hercegovini nezaposleno preko 40% radno sposobnog stanovništva
(doduše, nema podataka koliko je tih radno sposobnih željno rada). Naravno,
dušebrižnici među političarima redovno negiraju takve podatke spominjući
različite obračunske metode. Ostaje činjenica da je mnogo nezaposlenih a da je
mnogo, previše (od) tih nezaposlenih među mladima, koji nikako ne mogu do prvog
posla ili bilo kakvog iskoraka u samostalan život.
Ti isti mladi,
posebno oni koji „uče školu“, pred sobom kao viziju svijetle budućnosti imaju političare
kao vrh ledenog brijega, i radnike administracije i njihov lagodan život kao
realan primjer dostignuća. Na žalost, to je univerzalan motiv kojem se teži:
uvaliti se u kancelariju, birokratiju, pasijans, soliter, milja mjesečno,
kredit, i da te vidi Bog / Buda / Allah dž.š. A Bosna i Hercegovina ima,
procentualno, više administracije nego Njemačka, a budžetskih korisnika više od
Švedske (hladno al' standard).
U slike na
fejzbuku sa egzotičnih putovanja tih divnih zaposlenih ljudi gledaju
nezaposleni dok im curi voda na usta. Neki od njih nikad zaposleni, neki
odnedavno riješeni bijede rada. Radna mjesta u Bosni i Hercegovini uglavnom
nije uništio rat, već privatizacija i poslijeratni privredni i ekonomski
kriminal kojem još niko nije povukao ručnu (i dalje ide nizbrdo).
Zapošljavanjem u administraciju se održava statistika, broj zaposlenih,
prosječna plata.
I to su ovdje
strane u sukobu. Isti a različiti. Po dvije ruke, noge, glava (sadržaj iste jednako
varira), a međusobno se ne poznaju. Ne vide se i ne čuju. Ne druže se. Jedni za
probleme drugih ne znaju. Problemi zaposlenih su krediti, skraćena ljetovanja i
zimovanja, neredovna isplata regresa i toplih obroka, i ti problemi su,
paradoksalno, prisutniji od problema onih koji nemaju ništa od toga. Stara
jevrejska kaže „dabogda imao pa nemao“, a ovdje je to „dabogda imao pa imao
manje“, za nezaposlene „nemao pa ti svejedno“. Život „na foru“ je za
nezaposlene postao opšta ideja, samo što niko ne zna tačno tu foru.
Naravno, ima i
sudija u ovoj utakmici, to su zaposleni u privatnom sektoru. Po nekim stavkama su
bliski nezaposlenima: većinom su neprijavljeni tako da za državu njihov rad ne
postoji, često za svoj rad i ne primaju plate. Različiti su po tome što nemaju
vremena za muku nezaposlenih u vidu petosatnih kafa u kafićima, od posla nemaju
vremena da podignu glavu da u potpunosti osmotre gdje se nalaze. Tu i tamo
pljunu po ovim zaposlenim što cuclaju duplo veće državne plate, pa nastave kulučiti.
Od jutra do mraka, od danas do sutra, nevoljno, njihovi privremeni planovi
postaju trajni.
Dvostruki je
jarak u ovom polju. Jaz koji se svakodnevno produbljuje. Jedni ostaju bez posla
u realnom sektoru, drugi se zapošljavaju u nerealnom, treći plivaju na suvom.
Sve više dolaze do izražaja razlike, rasne, klasne i masne. I sve više su
natakareni jedni na druge na treće. Sve više su svi natakareni na sve. Ali,
najviše je većina natakarena na [cenzura] manjine. I tako, dok su svi
natakareni, i pasivno i aktivno, kao svezana kurva u gepeku Audija A8 je
izgubljena ideja „pravda za sve“, a gdje su tek prava za sve, sem kao prežvakana
floskula u gladnim ustima tamo negdje oko 10. decembra...
(Tekst originalno objavljen na portalu Istinito, 13. decembra 2012. godine, povodom štrajka "sindikatlija" zbog 5/10% udara na njihove plate... jebe se njima za sve ostalo, samo u platu ne diraj.)
Wednesday, July 23, 2014
Šta će biti sa tim?
Dragi čitaoci i slučajni prolaznici, tekst "Kako sam branio Republiku Srpsku od Pravobranilaštva Republike Srpske" u ovom trenutku na ovom blogu ima blizu 1.600 direktnih klikova odnosno preko 2.500 čitanja. Tekst su prenijeli - doduše, ćosavo, bez slika - portal RTV BN i portal Frontal. Teško je reći koliko tamo ima čitanja... nije ni bitno.
Obzirom na naše medijske navike (zavisnosti), "svake priče tri dana dosta" uz zatupljenost naroda, vrijeme je za nešto drugo. Budući da nemam nekih naročitih projekata u planu, valja odgovoriti na pitanje "šta će biti sa tim?"...
Ne znam.
Ono što znam jeste da se sudovi ne susreću sa ovakvim stvarima. To je činjenica. Suditi se usuđuju samo ljudi koji se bore za posao, koji su usljed nekog falsifikata zakinuti za bodove, čiji cilj nije konstatovanje sistemske greške. Koliko je bilo ovakvih slučajeva, sudskih? Ne znam. Možda je ovo prvi.
Nego, naredni koraci.
Kao što je spomenuto u tekstu, Ministarstvo nauke i tehnologije RS je 5. jula raspisalo konkurs za službenika za odnose sa javnošću. Pod teretom izbora, zgrada Vlade RS ima da se savije od službenika i namještenika koji se ubacuju u posljednji voz. Taj konkurs uslovno propisuje godinu dana radnog iskustva koje nemam niti ću steći u ovom životu u ovoj državi, ali sam svejedno konkurisao... šta će biti na konkursu, znate već sami. Moram to da uradim čisto zbog procedure.
Dalje, nevezano sa tim, slijedi pisanje žalbe Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH (http://www.hjpc.ba/), na Dragomirkinu prvu nesposobnost - u ovom slučaju. Inače, ona je zadužena i za moj slučaj protiv ŠUP škole, gdje je odbacila tužbu što je drugostepeni - Okružni sud proglasio invalidnim. To će biti žalba na njenu drugu nesposobnost, jer njena bijeda to zaslužuje.
Isto tako, ovaj slučaj je kršenje Krivičnog zakona RS, Člana 227. što traži krivičnu prijavu. Vrijeme je da se i to napiše.
Šta će biti sa tim? Ne znam ni to. Biće šta bude. Pritisak se vršiti mora - drugačije neće doći do promjene. Kažu, demokratija, pravna država, nenasilne metode, koješta... onda idemo da se borimo perom. Dušmani su htjeli da mene zatrpaju gomilom papirčina i zaglupe, samo što nisu dovoljno pismeni za to. Sad treba uzvratiti s kamatom. Presuda Okružnog suda je njihov poraz, što je veoma malo za bijedu koja nema ni obraza ni časti... treba ih poniziti. I zato, idemo dalje.
Obzirom na naše medijske navike (zavisnosti), "svake priče tri dana dosta" uz zatupljenost naroda, vrijeme je za nešto drugo. Budući da nemam nekih naročitih projekata u planu, valja odgovoriti na pitanje "šta će biti sa tim?"...
Ne znam.
Ono što znam jeste da se sudovi ne susreću sa ovakvim stvarima. To je činjenica. Suditi se usuđuju samo ljudi koji se bore za posao, koji su usljed nekog falsifikata zakinuti za bodove, čiji cilj nije konstatovanje sistemske greške. Koliko je bilo ovakvih slučajeva, sudskih? Ne znam. Možda je ovo prvi.
Nego, naredni koraci.
Kao što je spomenuto u tekstu, Ministarstvo nauke i tehnologije RS je 5. jula raspisalo konkurs za službenika za odnose sa javnošću. Pod teretom izbora, zgrada Vlade RS ima da se savije od službenika i namještenika koji se ubacuju u posljednji voz. Taj konkurs uslovno propisuje godinu dana radnog iskustva koje nemam niti ću steći u ovom životu u ovoj državi, ali sam svejedno konkurisao... šta će biti na konkursu, znate već sami. Moram to da uradim čisto zbog procedure.
Dalje, nevezano sa tim, slijedi pisanje žalbe Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH (http://www.hjpc.ba/), na Dragomirkinu prvu nesposobnost - u ovom slučaju. Inače, ona je zadužena i za moj slučaj protiv ŠUP škole, gdje je odbacila tužbu što je drugostepeni - Okružni sud proglasio invalidnim. To će biti žalba na njenu drugu nesposobnost, jer njena bijeda to zaslužuje.
Isto tako, ovaj slučaj je kršenje Krivičnog zakona RS, Člana 227. što traži krivičnu prijavu. Vrijeme je da se i to napiše.
Šta će biti sa tim? Ne znam ni to. Biće šta bude. Pritisak se vršiti mora - drugačije neće doći do promjene. Kažu, demokratija, pravna država, nenasilne metode, koješta... onda idemo da se borimo perom. Dušmani su htjeli da mene zatrpaju gomilom papirčina i zaglupe, samo što nisu dovoljno pismeni za to. Sad treba uzvratiti s kamatom. Presuda Okružnog suda je njihov poraz, što je veoma malo za bijedu koja nema ni obraza ni časti... treba ih poniziti. I zato, idemo dalje.
Tuesday, July 15, 2014
Kako sam branio Republiku Srpsku od Pravobranilaštva Republike Srpske
Zdravo! Moje ime je Bojan Vlajić. Ukoliko me ne znate, ja sam stara i ofucana reklama za mlade i nezaposlene - čest gost u štampanim i elektronskim medijima u neparnim (neizbornim) godinama; u slobodno vrijeme prosvjetni radnik bez ikakve šanse za angažmanom u prosvjeti (a i van nje); autor nekolicine javno objavljenih tekstova s plastično opisanim metodama zapošljavanja danas i ovdje... s jednom razlikom spram ostalih tekstopisaca: iza svojih stavova iznešenih u tekstovima stao sam tužbama, uglavnom protiv institucija Republike Srpske. I nije što sam stao - pa se hvalim, nego što sam nakon dvije procesne godine doživio konačan epilog jedne od njih... Ovo je priča o tome kako Švaba sa Svinjskim Očicama lažiranjem konkursa za prijem radnika krši Ustav RS i niz zakona, a mi ga za nagradu vozamo Škodom...
Jeste li čuli za
onu „kad vidiš jedan konkurs u zgradi Vlade, kao da si ih vidio sve“? Ako
niste, jeste. Moj prvi u istoj je bio 2011. godine (Ministarstvo prosvjete i
kulture RS), a tužba po tom pitanju je već 15 mjeseci u nekoj ladici Osnovnog
suda u Banjaluci, poslata poštom iz Okružnog suda koji se nakon 16 mjeseci
ladičarenja i neposredno prije smjene Antona Kasipovića proglasio nenadležnim
(ha!). Drugi, centralna tema ovog teksta, datira iz aprila 2012...
Standardna priča:
Ministarstvo nauke i tehnologije RS, unatoč zabrani zapošljavanja u
administraciji, raspisalo konkurs za pripravnika za odnose sa javnošću, nešto
što smatram da je, uz pasarele, ultimativni doprinos Republike Srpske XXI
vijeku. (Nikad dovoljno službenika za odnose s javnošću i pasarela.) Obzirom da
sam zadovoljavao uslove, makar na papiru, prijavljujem se - uvijek mi je drago
otići u zgradu vlade u NEŠPICASTIM cipelama... malo kontrasta onim tamo
rođacima.
Sve regularno,
oglas, prijava, poziv na razgovor, dolazak na razgovor. Kandidati kao
kandidati, uvijek ih se držim podalje, da ne bih čuo glupe priče o
konkurisanju. Za dva radna mjesta (drugo radno mjesto je neka još gora nebuloza
od portparola) kandidata je sedamdesetak, tridesetak nas je u istom terminu. Ispituje
tročlani žiri, ocjenjuju i procjenjuju profesionalne kvalitete kandidata.
Predsjednik „komisije“ je poznanik, moj otac mu je nekad bio (fudbalski) trener
što opet ne znači da smo ovce čuvali zajedno pa da u prvom minutu razgovora ispali
„jebi ga, tako ti je to“ kao komentar na stanje danas. Inače, baš mi treba on,
momak sa solidnim oštećenjem mozga od pretjerane upotrebe laka za kosu -
zaposlen u zgradi Vlade, da objašnjava „kako je to“. Ja, jebi ga, ne znam. Elem,
razgovor je trajao nekih 17 minuta, bar je tako diktafon u mom džepu pokazao;
vrijedi izdvojiti da sam igrao potpuno otvorenih karata i rekao kako sam
prethodno tužio Ministarstvo prosvjete i kulture RS zbog očigledno namještenog
konkursa... Zašto pisati između redova.
Nakon nekog
vremena je stiglo obavještenje o rezultatima konkursa. Kao i obično, nisam bio
primljen već je primljen kandidat Sanda Desnica, na šta ne bih imao nikakvu
primjedbu da nisam pažljiv čitalac novina. Naime, Sanda Desnica je 22. februara
2012. godine u dnevnom listu „Press RS“ predstavljena kao službenik za odnose
sa javnošću Ministarstva nauke i tehnologije RS a zatim dva mjeseca kasnije
primljena na to mjesto. Dakle, klasičan slučaj konkursa po mjeri, vidljivo „iz
aviona“. Međutim, treba to OČIGLEDNO dokazati...
 | |
| Koja je uloga sove (Zavoda za zapošljavanje RS)? |
Standardno,
ulažem prigovor u vidu pitanja „kako i zašto“, budući da uz obavještenje nisam
dobio nikakvo obrazloženje te u zakonskom roku dobijam bodovnu listu kandidata
gdje vidim da sam drugi... sa donje strane. Da već spomenuti „komisionar“ nije
ispravio svoju ocjenu sa 0 na 1, dijelio bih zadnje a svakako i posljednje
mjesto. Ipak, ništa drugo se i ne može očekivati, već je taj prigovor samo
(obavezna) usputna stepenica do tužbe...
E, sad, znate
kako kažu, „olovka piše srcem“? Tako i ja pišem te tužbe, obzirom da pravnik
nisam i ne bih mogao biti... zbog tog srca. Nekako sam to sročio, izručio na
papir svu tugu i bol i to uručio Osnovnom sudu u Banjaluci... a oni su opasno
imuni na tugu i bol. Sudija Dragomirka Stanojević mi konsekventno nekoliko puta
vraća tužbu na ispravak, što ne bi bilo tako sporno da zahtjevi i obrazloženja
u tim njenim rješenjima nisu u ozbiljnom sukobu sa mozgom. Na prvo od tih sam
odgovorio pristojno, a s vremenom su moji odgovori postajali sve vulgarniji - u
granicama pristojnosti, jer se drugačije ne može. Valjda je nekad Dragomirka
skontala da ne planiram odustati, pa organizovala pripremno ročište, na kojem
smo za 10 minuta riješili neke stvari oko kojih smo se dopisivali mjesecima. Iznenađenje
za sve prisutne (sem mene) na pripremnom ročištu je bilo kad sam rekao da ne
tražim to radno mjesto, već da je moj cilj da konkursi imaju smisla; naknadno
sam za to radno mjesto izjavio da je to jedna obična rupa u budžetu ali ako već
konkurišem negdje, ne želim da me prave budalom. Ja budala nisam, za razliku od
nekih aktera ove priče...
Naime,
Pravobranilaštvo RS koje zastupa RS odnosno Ministarstvo nauke i tehnologije RS
je uz odgovor na tužbu priložilo jedan jako bitan dokument, izvještaj
„komisije“ o konkursu gdje se kao kvalitet kandidata Sande Desnice crno na bijelo navodi to što je
„obavljala poslove službenika za odnose sa javnošću u Ministarstvu nauke i
tehnologije RS“ te je upoznata „sa načinom na koji se obavljaju odnosi sa
javnošću unutar institucija RS“, što su stavke koje je stekla na osnovu
„ugovora o privremenim i povremenim poslovima“ kojeg je zaključila 17. februara
2012. godine, svega deset dana prije nego što se ministarstvo obratilo Zavodu
za zapošljavanje RS sa „potrebom“ angažovanja radnika. Naravno, taj ugovor koji
je ona zaključila je bio zbog „povećanog obima posla“, što zaobilazi javnu
konkurenciju. I to je njima sasvim logično i normalno. Znači, budale iz crtanog
filma... su administracija Republike Srpske.
 | |
| Dragomirka ne odgovori na pitanje o razlici između zaposlenosti i obavljanja poslova... |
Nego, iz Maroka
se moralo dalje: nakon pripremnog komičnog ročišta uslijedilo je tragično
glavno ročište. Mala soba 2 x 2, nasuprot mene Dragomirka Stanojević i njena
nepismena zapisničarka, lijevo od mene neki iz Pravobranilaštva RS, momak koji
je uspješno iskombinovao minđušu i špicaste cipele, desno od mene Sanda Desnica
i njena advokatica iz skupe advokatske kancelarije, žena sa najtanjim usnama na
svijetu. Ja povremeno pogledam njih, oni mene nikako. Objašnjavam Dragomirki
koješta o konkursu i konkursima od Kulina Bana, ona kolači oči (nije žena
upućena u ove moderne fazone: nepotizam, korupciju, nezaposlenost...), kasapi i
parafrazira moju govoranciju nepismenoj zapisničarki, minđušar viče „prigovor“
a skupa advokatica čeličnim pogledom buši zid i hladi prostoriju bolje od klima
uređaja. Vaistinu mi žao što nisam sačinio video snimak. Ja kažem OČIGLEDNO,
oni kažu paušalno. Ja onda kažem Dragomirki da prosudi... i kraj. Potpisašmo zapisnike pa svako na svoju stranu.
E, sad, vrijedi
napraviti malu digresiju zarad ilustracije koliki su zapravo cirkus naše
institucije. U listu „Respekt!“ (#35, 10. jun 2013. godine) je objavljeno kako
je čeoni glavati gospodin Ministarstva nauke i tehnologije RS, (napaljeni) Švaba
sa Svinjskim Očicama, seksualno uznemiravao/ucjenjivao jednu službenicu za
informisanje, do te mjere da je ona morala dati otkaz; Sanda Desnica na glavnom
ročištu izjavi kako je dala otkaz. (Poaro? Holms? Neko?) Dodala je da je kasnije
počela obnašati istu funkciju u Agenciji za informatičko društvo RS, autonomnoj
sekciji za odlikaše unutar Ministarstva nauke i tehnologije RS. Tri i po zaposlena
i službenik za odnose sa javnošću.
 | |
| Fin, pristojan momak, svira gitaru... |
Nego, prođe
zakonski rok za presudu a malo poslije toga dođe i presuda. Dragomirka
Stanojević je zanemarila sve što sam rekao i priložio (npr. tekstove „Ministri
dovode nove kadrove uprkos zabrani“ - o taloženju namještenika u ustanove i
„Ministarstvu nauke i tehnologije mišljenje sa rezervom“ - gdje se ističe
potreba sklapanja ugovora o privremenim i povremenim poslovima u skladu sa
zakonom). Umjesto toga, presuda je bila kompilacija odgovora Pravobranilaštva
RS i skupog advokata Sande Desnice, te sam po istoj proglašen dužnim 1.455 KM -
750 KM mom dragom entitetu (u šta su uračunati neki bonusi i gratisi jer se
minđušar jako trudio dok je vikao „prigovor“) i 705 KM skupom advokatu Sande
Desnice. Moram priznati da sam po prijemu presude razmišljao o tome da odem
udariti nogom Dragomirku Stanojević, međutim, ta tri minuta su brzo prošla pa
sam napisao žalbu Okružnom sudu zbog apsolutno bitnih povreda parničnog
postupka i nepotpunog i netačno utvrđenog činjeničnog stanja te istu predao u
zakonskom roku. Na tu moju žalbu Pravobranilaštvo RS nije reagovalo a skupi
advokat je poslao neki odgovor kojim traži neke pare i spominje kamate. Želje
su želje, nekima se i ostvare: ja sam se tako prilikom tuširanja trljao i
ponavljao „hoću bicikl“ pa sam dobio bicikl; oni se nisu dovoljno jako
trljali...
Nakon nekoliko
mjeseci plava koverta, Okružni sud izražava svoje mišljenje: 180 stepeni. Nisam
dužan. Oni krivi. Okružni se popišao na Dragomirkinu presudu. OČIGLEDNO je
OČIGLEDNO.
 |
| Jeste li čuli za neki sličan slučaj? |
Dakle, Okružni
sud konstatuje da je ovom retardiranom metodom izbora kandidata prije izbora kandidata prekršen Ustav RS
i Zakon o radu RS. Isto tako, prekršen je i Krivični zakon RS, Član 227. (ćorka!),
prekršiše ga Švaba sa Svinjskim Očicama i njegova bedna piskarala, a da nisu trepnuli. Oni su sve to prekršili a
branilo ih je Pravobranilaštvo RS koje se borilo protiv mene. A ja sam se
tužbom protiv Republike Srpske zapravo borio za Republiku Srpsku, poštovanje
njenih zakona. Poprilično dijabolično, zar ne?
I na kraju, zašto sve ovo... a na kraju i tekst o ovome? Zašto vrijeđam državne službenike, vrhunske potrošače kancelarijskog materijala, stvaram sebi neprijatelje? Zato što mi je stalo da temelj države u kojoj živim ne bude od govana. I sve ovo je neko morao uraditi, jednom. Taj neko sam, eto, ja. A šta tek ima da se uradi...
I na kraju, zašto sve ovo... a na kraju i tekst o ovome? Zašto vrijeđam državne službenike, vrhunske potrošače kancelarijskog materijala, stvaram sebi neprijatelje? Zato što mi je stalo da temelj države u kojoj živim ne bude od govana. I sve ovo je neko morao uraditi, jednom. Taj neko sam, eto, ja. A šta tek ima da se uradi...
 | |
| Logika Pravobranilaštva RS |
P.S. Nećete
vjerovati, Švaba sa Svinjskim Očicama je i prije Sande Desnice imao službenika
za odnose sa javnošću... a potpuno istog tog službenika je imao i poslije nje
- provjerio sam telefonom. To je jedan
provjeren momak čije je radno mjesto pošteno plaćeno. Ono što me zbunjuje jeste
što je 7. jula 2014. godine opet raspisan konkurs za to radno mjesto...
Tuesday, June 24, 2014
Nebojša Vukanović - u politici protiv politike
Realno i uzemljeno, Nebojša Vukanović ima jasne ideje i dugoročne ciljeve koje će, iskreno se nadam, sprovesti. Srbi, otkad znaju za sebe u samostalnodržavotvornom smislu, najviše ginu od svojih političara. To treba razjebati, trajno. Političke stranke, kao što kaže Nebojša, parazitske su interesne grupacije gdje više nema nikakve stručnosti, profesionalnosti ili morala. Ti ljudi bi i givikt pokvarili, a kamoli državu (ili polovinu iste)...
To je jedina prava alternativa istrošenim političarima koji se rotiraju za kormilom RS maltene od njenog nastanka, neko iz naroda ko će srcem raditi za narod, a ne odgovarati uskoj interesnoj grupaciji. Drugačije nećemo naprijed.
Nebojša dolazi u Banjaluku 27. juna, u 18:00 će biti održana tribina u MZ Centar 1 (Aleja Sv. Save 1, baraka kod Krajinapetrol pumpe), gdje svi zainteresovani mogu da čuju o čemu se zapravo radi.
Wednesday, June 11, 2014
Totalna Moralna Pirova Pobjeda
Šušlja je bio svojina neke babe Vaskrsije, jedne dobrodušne i razgovorne žene, koja je svoga konjička hranila i pazila bolje nego samu sebe. Nedjeljom bi ga čak i uštipcima častila, a nudila ga je i mladim lukom čudeći se zašto on od njega glavu okreće.
- E, moja budalo, kad bi ti znao kakva je poslastica mlad luk, više ti ne bi bio konj, nego čovjek, i ja bih ti dala ime Marinko - korila ga je baba.
(Posvećeno Dragomirki Stanojević sa željom da i ona jednog dana postane Marinko.)
Inače, stigla mi je presuda od Okružnog suda u slučaju protiv Republike Srpske/Ministarstva nauke i tehnologije (prethodno: http://apsurdsrpski.blogspot.com/2013/12/presuen-sam.html), konačni rezultat je 2 : 1 za Bojana Vlajića protiv Republike Srpske (iako je Bojan Vlajić zapravo igrao za Republiku Srpsku); detaljniji opis za par dana u analitičkom tekstu o čitavom slučaju.
Wednesday, May 7, 2014
Red kratkih rezova - V
Dušmani(n) srušili krivi sat u Banjaluci! Ijao!
Krivi sat je sat sa nacrtanim kazaljkama postavljen na izlomljenu stativu na Trgu Krajine u Banjaluci. Kazaljke su "zaustavljene" u trenutku zemljotresa u Banjaluci, iste one godine kad je održan i festival Woodstock (Gagijev stari "fićom" krenuo na Woodstock pa mu pukla guma kod Čelinca).
Elem! U cyber prostoru poletješe salve osude prema počiniocu! Vandal! Objesiti ga! Kamenolom! Odrati mu kožu! Slažem se, samo bih to preusmjerio na onoga ko je uopšte stavio taj dio scenografije iz filma "Ko je smjestio Zeki Rodžeru" na Trg Krajine; na to se, naravno, veže i odgovornost za ostatak "urbanizacije" Banjaluke u posljednjih 15 godina.
Bilo kako bilo, ovo je još jedan dokaz da ovaj narod živi u Diznilendu. U ovoj državi nema kazne za sitne ubice, koji ubijaju pištoljima i noževima; nema kazne za krupne ubice, koji ekonomskom i socijalnom politikom ubijaju čitav narod. Ali krivi sat? Glava treba da leti!
Krivi sat je sat sa nacrtanim kazaljkama postavljen na izlomljenu stativu na Trgu Krajine u Banjaluci. Kazaljke su "zaustavljene" u trenutku zemljotresa u Banjaluci, iste one godine kad je održan i festival Woodstock (Gagijev stari "fićom" krenuo na Woodstock pa mu pukla guma kod Čelinca).
Elem! U cyber prostoru poletješe salve osude prema počiniocu! Vandal! Objesiti ga! Kamenolom! Odrati mu kožu! Slažem se, samo bih to preusmjerio na onoga ko je uopšte stavio taj dio scenografije iz filma "Ko je smjestio Zeki Rodžeru" na Trg Krajine; na to se, naravno, veže i odgovornost za ostatak "urbanizacije" Banjaluke u posljednjih 15 godina.
Bilo kako bilo, ovo je još jedan dokaz da ovaj narod živi u Diznilendu. U ovoj državi nema kazne za sitne ubice, koji ubijaju pištoljima i noževima; nema kazne za krupne ubice, koji ekonomskom i socijalnom politikom ubijaju čitav narod. Ali krivi sat? Glava treba da leti!
Tuesday, April 8, 2014
Red kratkih rezova - IV
Dronjak, Nikola. Onomad predsjednik nekakvih studenata nešto-nešto, danas predsjednik nekakvog udruženja građana nešto-nešto. Budući političar. Profesionalni jebivjetar. Sve što sam imao da kažem o njemu sam rekao u tekstu Studenti u RS: Anonimno do kraja, objavljenom u novembru 2011. godine. Tad mi je naprosto fascinantno bilo da Nikola iznese stotinu podataka o problemima prosvjete i na to da zaključak da "nije ministar kriv nego neki loši ljudi oko njega". Tačno, nije Mile Dokurac kriv, nego neki loši ljudi oko njega... tako se babama koje nisu 100% retardirane (nego približno) objasni da zaokruže Mileta na glasačkom listu.
Elem, Dronjak se bavi koječime - čim bih se i ja možda bavio, te izbjegavam da ga komentarišem, sem kad me neko povuče za jezik, npr. komšija iz prodavnice. Bio Dronjak u emisiji, pa ovo, pa ono. Naravno da nisam gledao. Savršeno me zaboli, prvenstveno za emisijom, a tek onda za Dronjkom. Nego, kritičan momenat je bio kad komšija reče kako Dronjak radi posao opozicije. Elem, šta to radi Dronjak? Otprilike pravi cirkus i privlači pažnju, sa jedne strane - negativno gledano, a sa druge strane, napada vlast i ukazuje na probleme. BUDIMO REALNI, bilo kakvo pitanje postavljeno ovoj vlasti je napad. Znači, teško ih napasti u pičku m. I sad, da li je to posao opozicije? Jeste. Ali je to isto tako i posao čitavog jebenog naroda.
Fascinantno je kako je lako naizmjenično koristiti fraze "riba smrdi od glave" i "svi smo mi govna". Kako je to tako lako? Jer je narod glup. Dok bi jedna drvena noga odozgo veoma dobro došla da šutne u dupe svu ovu bagru, to se u trenutnoj geopolitičkoj konstelaciji širih razmjera neće dopustiti i ne može desiti. U tom slučaju ostaje da se jebeni narod bori za sebe. Posao pozicije je da sebe obezbijedi. Posao opozicije? Posao naroda? Potpuno ista stvar. Obezbijediti sebe. A niko to neće uraditi za nekoga drugog, pa ni Dronjak (jebotebog bitan faktor), makar on to sunce ti žarko želio.
Pročitajte i CANETA.
Elem, Dronjak se bavi koječime - čim bih se i ja možda bavio, te izbjegavam da ga komentarišem, sem kad me neko povuče za jezik, npr. komšija iz prodavnice. Bio Dronjak u emisiji, pa ovo, pa ono. Naravno da nisam gledao. Savršeno me zaboli, prvenstveno za emisijom, a tek onda za Dronjkom. Nego, kritičan momenat je bio kad komšija reče kako Dronjak radi posao opozicije. Elem, šta to radi Dronjak? Otprilike pravi cirkus i privlači pažnju, sa jedne strane - negativno gledano, a sa druge strane, napada vlast i ukazuje na probleme. BUDIMO REALNI, bilo kakvo pitanje postavljeno ovoj vlasti je napad. Znači, teško ih napasti u pičku m. I sad, da li je to posao opozicije? Jeste. Ali je to isto tako i posao čitavog jebenog naroda.
Fascinantno je kako je lako naizmjenično koristiti fraze "riba smrdi od glave" i "svi smo mi govna". Kako je to tako lako? Jer je narod glup. Dok bi jedna drvena noga odozgo veoma dobro došla da šutne u dupe svu ovu bagru, to se u trenutnoj geopolitičkoj konstelaciji širih razmjera neće dopustiti i ne može desiti. U tom slučaju ostaje da se jebeni narod bori za sebe. Posao pozicije je da sebe obezbijedi. Posao opozicije? Posao naroda? Potpuno ista stvar. Obezbijediti sebe. A niko to neće uraditi za nekoga drugog, pa ni Dronjak (jebotebog bitan faktor), makar on to sunce ti žarko želio.
Pročitajte i CANETA.
Thursday, March 27, 2014
Red kratkih rezova - III
Aprilska nagrada grada u kojem živim. Banjaluka. U aprilu je dan grada, daje se nagrada. Grad je nagrđen svakako, nagrada je devalvirana. Velikaši - proklete im duše - časte se ordenjem, na stolu svinjetinom a ispod stola maloljetnim kurvama. Zaslužni građani. Jebem im ja mater.
Nego, povela se inicijativa, iz naroda, maltene grassroots, da čika Ale dobiju Aprilsku nagradu grada. Čika Ale, simbol čistoće (duše), simbol dobrote. Cvijet sa francuskom beretkom u cvjetnoj aleji na bulevaru, nema veze što nema više te cvjetne aleje. Čika Ale, saobraćajac amater. Saobraćajac amater? Počeo tako što je nakon sudara nekakvog tamo prije 40 godina počeo da stoji na raskrsnici i da maše rukama. Stoji na raskrsnici i maše rukama? Da li je on lud? Jeste. Inače ga zovu i ludi Ale. Ipak, treba čika Ale, Alija Mahmutović, da dobije aprilsku nagradu, zbog svoje dobrote. Zbog toga što zna napamet čitav album Životinjskog carstva. Zbog toga što po čitav dan hoda okolo u gumenim čizmama sa dva cekera. Zbog toga što djeci dijeli čokolade i miluje ih. NE TAKO KAKO ZVUČI.
I sad, čekaj malo, saberi - oduzmi - provjeri (ne znam apsolutno nikoga kome je čika Ale dao čokoladu, prim. aut.), čika Ale je i dalje lud. Aprilska nagrada je i dalje... žalosno reći, bezvrijedna. To ne mijenja činjenicu da je čika Ale lud. Mada, neki to ne vide pa kažu da svi treba da budu kao čika Ale (!), a ovi što ne vole čika Alu su fašisti, oni nemaju pojma o Banjaluci. Dakle, ode ovo u nacionalne vode. Može i tako. Kandidat muslimana za Aprilsku nagradu, čika Ale, lud čovjek. Dobar, ali lud... a boljeg nemamo.
Nego, povela se inicijativa, iz naroda, maltene grassroots, da čika Ale dobiju Aprilsku nagradu grada. Čika Ale, simbol čistoće (duše), simbol dobrote. Cvijet sa francuskom beretkom u cvjetnoj aleji na bulevaru, nema veze što nema više te cvjetne aleje. Čika Ale, saobraćajac amater. Saobraćajac amater? Počeo tako što je nakon sudara nekakvog tamo prije 40 godina počeo da stoji na raskrsnici i da maše rukama. Stoji na raskrsnici i maše rukama? Da li je on lud? Jeste. Inače ga zovu i ludi Ale. Ipak, treba čika Ale, Alija Mahmutović, da dobije aprilsku nagradu, zbog svoje dobrote. Zbog toga što zna napamet čitav album Životinjskog carstva. Zbog toga što po čitav dan hoda okolo u gumenim čizmama sa dva cekera. Zbog toga što djeci dijeli čokolade i miluje ih. NE TAKO KAKO ZVUČI.
I sad, čekaj malo, saberi - oduzmi - provjeri (ne znam apsolutno nikoga kome je čika Ale dao čokoladu, prim. aut.), čika Ale je i dalje lud. Aprilska nagrada je i dalje... žalosno reći, bezvrijedna. To ne mijenja činjenicu da je čika Ale lud. Mada, neki to ne vide pa kažu da svi treba da budu kao čika Ale (!), a ovi što ne vole čika Alu su fašisti, oni nemaju pojma o Banjaluci. Dakle, ode ovo u nacionalne vode. Može i tako. Kandidat muslimana za Aprilsku nagradu, čika Ale, lud čovjek. Dobar, ali lud... a boljeg nemamo.
Tuesday, March 25, 2014
Red kratkih rezova - II
Protesti boraca. Ćurguze, odlazi. Bio sam. Doduše, ne na ovom sad u nedjelju, nego na onom prije... ima, mislim, mjesec dana od tad. Sad u nedjelju sam bio na utakmici ŽFK "Banjaluka". Pobijedile Tuzlu 16 : 1. Nije svejedno.
A protesti boraca? Nisam borac, ali sam otišao za starog koji jeste borac sa bratom koji jeste borac. Stari otišao na ratište onomad, kad je dobio poziv, bio na ratištu četrdeset dana da nije skinuo čizme, i prva stvar koju je dobio od Republike Srpske za to je bio otkaz. Dok je on bio na ratištu, direktor ukine njegovo radno mjesto. Boško Đukić, onomad direktor KPZ Tunjice, zatim pomoćnik ministra pravde, a sad mrtav. I tad i sad - govno. Elem, ukine Boško to radno mjesto da napravi drugo, da zaposli svoju polupismenu kumu. Jesam rekao da je Boško bio govno? Ako nisam, nema veze. Eto šta je nama naša borba dala, borcima, još tad. A moj stari je dobro prošao, dobio otkaz. Neki su dobili metak.
Nego, zato sam ja išao na protest boraca. Standardno, slušao govornike, negodovao, pa ćemo šetati. Po četvorica u koloni, mora. A onaj mora ići pišati. Fali vam jedan! Daj drugog! I tako. Jedva se složili. I krenuli nekako. Izašli na cestu, prešli na cestu, nastavili trotoarom. ("Zašto su borci prešli cestu?") Ja gledam onako. Murija blokirala cestu, mi pičimo trotoarom. Samo kontra. Cestom idu novinari, slikavaju trotoar. Sjetim se kad sam bio "skoro novinar", radije bih ja cestom. Ide pored mene neki deda redar, prestar za Sector (Security), prejak za rokenrol. Kažem mu: "Čovječe, koja je ovo logika, murija nam oslobodila cestu, a mi idemo trotoarom? Ima li ovdje ikakve organizacije? Ima li ovdje ikakve pameti? Jesi ti gledao nas prošle godine kad smo "radili" Picin park?"
Naravno da nas nije gledao. Svako za sebe, niko ni za koga.
A protesti boraca? Nisam borac, ali sam otišao za starog koji jeste borac sa bratom koji jeste borac. Stari otišao na ratište onomad, kad je dobio poziv, bio na ratištu četrdeset dana da nije skinuo čizme, i prva stvar koju je dobio od Republike Srpske za to je bio otkaz. Dok je on bio na ratištu, direktor ukine njegovo radno mjesto. Boško Đukić, onomad direktor KPZ Tunjice, zatim pomoćnik ministra pravde, a sad mrtav. I tad i sad - govno. Elem, ukine Boško to radno mjesto da napravi drugo, da zaposli svoju polupismenu kumu. Jesam rekao da je Boško bio govno? Ako nisam, nema veze. Eto šta je nama naša borba dala, borcima, još tad. A moj stari je dobro prošao, dobio otkaz. Neki su dobili metak.
Nego, zato sam ja išao na protest boraca. Standardno, slušao govornike, negodovao, pa ćemo šetati. Po četvorica u koloni, mora. A onaj mora ići pišati. Fali vam jedan! Daj drugog! I tako. Jedva se složili. I krenuli nekako. Izašli na cestu, prešli na cestu, nastavili trotoarom. ("Zašto su borci prešli cestu?") Ja gledam onako. Murija blokirala cestu, mi pičimo trotoarom. Samo kontra. Cestom idu novinari, slikavaju trotoar. Sjetim se kad sam bio "skoro novinar", radije bih ja cestom. Ide pored mene neki deda redar, prestar za Sector (Security), prejak za rokenrol. Kažem mu: "Čovječe, koja je ovo logika, murija nam oslobodila cestu, a mi idemo trotoarom? Ima li ovdje ikakve organizacije? Ima li ovdje ikakve pameti? Jesi ti gledao nas prošle godine kad smo "radili" Picin park?"
Naravno da nas nije gledao. Svako za sebe, niko ni za koga.
Sunday, March 16, 2014
Red kratkih rezova - I
Nisam umro, samo se umorio od idiotizama. Generalno, moram ponoviti, sretan sam kad nemam šta pisati na ovom blogu, samo što ta sreća...
Bilo kako bilo, već mjesec i po dana ne pratim ništa informativnog tipa, tako da znam onoliko koliko čujem od ljudi, a trudim se da ih ne čujem. Ipak, neke stavke me nisu zaobišle pa kratki komentar... na prvu od njih.
IZBORI U SRBIJI
Jad i čemer. Srbija, matica srpskog naroda, sj. je do temelja. Onomad, eto, Toma seljak sa privatnim fakultetom - dugogodišnji trkač u mjesto (ne poštujem padeži radi pjesnička slika), al' eto, glasa se protiv pa goni u p. materinu. I uze Toma odnosno Aca Vučić naš iz Bugojna, i sad, j. njima Vučić majku, hapsi brutalno, brutalno sporo govori, brutalno sklapa vrhove prstiju... samo sve je to jako loše. Da ne kažem, tradicionalno loše. Na tradicionalnu žalost.
Generalno, jeste bio relativan civilizacijski iskorak za Srbiju da glasa protiv - za dugogodišnje autsajdere, međutim, nije ni blizu civilizaciji nastavak tog j. beskičmenjačkog odnosa naroda prema tim j. političarima koji su g. da ih nema većih. Dokaz? Proslava godišnjice SNS u beogradskoj Areni. Ama, koji je to, pa da ne budem prost, koji je to manifest licemjerja? Tom narodu više ne trebaju ni hljeb ni igre, već prazna priča... a političarima uvijek puna usta prazne priče.
E, sad, danas su ti izbori, neki. Čitam kako je SNS po nekakvim naseljima - periferijama - p. materinama dijelila po 20 eura i kesu deterdženta uz ličnu kartu. Možda je laž, možda i nije. Nemam dokaz, al' imam razlog da vjerujem. Kao što imam razlog da se krstim kad shvatim da je Ivica Dačić bio neki k. u toj državi. Kako god okreneš, loše. Al' eto. Vidjećemo na rezultatima kako se kreće fluktuacija gluposti u srpskom narodu u Srbiji. Dabogda im bolje bilo.
Bilo kako bilo, već mjesec i po dana ne pratim ništa informativnog tipa, tako da znam onoliko koliko čujem od ljudi, a trudim se da ih ne čujem. Ipak, neke stavke me nisu zaobišle pa kratki komentar... na prvu od njih.
IZBORI U SRBIJI
Jad i čemer. Srbija, matica srpskog naroda, sj. je do temelja. Onomad, eto, Toma seljak sa privatnim fakultetom - dugogodišnji trkač u mjesto (ne poštujem padeži radi pjesnička slika), al' eto, glasa se protiv pa goni u p. materinu. I uze Toma odnosno Aca Vučić naš iz Bugojna, i sad, j. njima Vučić majku, hapsi brutalno, brutalno sporo govori, brutalno sklapa vrhove prstiju... samo sve je to jako loše. Da ne kažem, tradicionalno loše. Na tradicionalnu žalost.
Generalno, jeste bio relativan civilizacijski iskorak za Srbiju da glasa protiv - za dugogodišnje autsajdere, međutim, nije ni blizu civilizaciji nastavak tog j. beskičmenjačkog odnosa naroda prema tim j. političarima koji su g. da ih nema većih. Dokaz? Proslava godišnjice SNS u beogradskoj Areni. Ama, koji je to, pa da ne budem prost, koji je to manifest licemjerja? Tom narodu više ne trebaju ni hljeb ni igre, već prazna priča... a političarima uvijek puna usta prazne priče.
E, sad, danas su ti izbori, neki. Čitam kako je SNS po nekakvim naseljima - periferijama - p. materinama dijelila po 20 eura i kesu deterdženta uz ličnu kartu. Možda je laž, možda i nije. Nemam dokaz, al' imam razlog da vjerujem. Kao što imam razlog da se krstim kad shvatim da je Ivica Dačić bio neki k. u toj državi. Kako god okreneš, loše. Al' eto. Vidjećemo na rezultatima kako se kreće fluktuacija gluposti u srpskom narodu u Srbiji. Dabogda im bolje bilo.
Friday, January 24, 2014
Отворено писмо министру просвјете поводом непотизма, корупције и КРИМИНАЛА при запошљавању у просвјети...
Господине
Мутабџија,
пишем Вам по први пут у нади да моје писмо неће завршити у корпи за смеће, већ да ће доћи до Вас те да ћете га, евентуално, прочитати. Отвореног је типа писмо јер не вјерујем баш у протокол (и везане елементе) у згради Владе РС, имам нека лоша искуства...
Моје име
је Бојан Влајић, незапослени сам професор енглеског језика из Бањалуке. Гурам,
ево, пету „конкурсну сезону“ - успио сам, настављам - хрпа одбијеница сада
броји око 50. Али, нисам незадовољан, јер кад погледам око себе, данас више
кукају запослени него незапослени, па што да се уваљујем у муку.
Ипак,
повремено не могу а да не констатујем неправилности при запошљавању, на
конкурсима на којима се појављујем углавном туристички. Повремено и пишем о
томе. Прије двије године сам написао текст „Како се запослити у Министарству просвјете?“, послао на многе адресе, а портал БЛ!Н је исти и објавио. Поштено
им се вратило, тај текст (објављен 11.10.2011) је на крају године био пети
најчитанији текст на том порталу, а други ауторски. Испред мене су се пласирали
само секс и предсједник Додик, па сам, поучен тиме, формулу спајања та два
појма искористио у неким другим текстовима које не бих именовао овом приликом.
Било како
било, судећи по читаности, претходно споменута причица је многима била
занимљиво штиво, тако да сам, између осталог, наставио да пишем о сличним
стварима и то нудим јавности на увид. Ту ми је портал Фронтал изашао у сусрет и
објавио текстове „ШУП прича“ (26.09.2012) и „Свети Сава Изнуривач“ (03.05.2013)
у којима сам се додатно бавио проблемима при запошљавању у просвјети...
Проблеми
при запошљавању? Има их разних, а окусио сам их поприлично - иако не све. Још од прва два конкурса (описани у тексту
„Свети Сава Изнуривач“), лако је било наслутити да ће бити тешко, а вриједи
споменути јако симпатичан „разговор“ за посао на другом конкурсу. Бркати Немања
Савић ме мумљајући упитао како се зовем, а затим мумљајући саопштио: „Мммм, ја
сам Вас позвао само да Вас, мммм, мало видим... то је све.“ Минут за процјену
професионалних квалитета. Уђеш, изађеш, готово. Од тад, редали су се случајеви,
редали су се приговори... сем кад сам остајао без ријечи за приговор.
Такав је
случај са школом „Петар Кочић“ у Имљанима која сваке године расписује конкурс
за наставника енглеског језика. Једне године сам и ја послао пријаву... Нису ме
позвали на разговор, нити обавијестили о избору кандидата. Обзиром да се
препоручена пошта не може изгубити... Ипак, нисам био толико револтиран да
пишем њима било какав приговор, само сам покушао назвати школу телефоном да
питам... Вјерујем да Вам је јасно шта значи „покушао“ и три тачке. Да, телефон им
није (био) у функцији. Вјероватно је медвјед прегризао жице.
Сличан
случај, са елементима Бермудског троугла, десио се у бањалучкој школи „Свети
Сава“, што је централна тема претходно споменутог текста. Конкурс у септембру,
разговор и тестирање у децембру са двије седмице размака, а ја ни након годину
дана не знам јесам ли примљен или нисам. Нада умире задња, нема везе што је то
био конкурс на одређено вријеме. Ни ту нисам писао приговор, јер немам на шта.
А и далеко је Лауш (гдје се налази школа „Свети Сава“), пјешке сат времена. Треба
ли да Вам спомињем шта је било са тим директором? А конкурс још није закључен,
бар што се мене, кандидата, тиче.
Поред
тога, тјерали су ме „с врата“ због најразличитијих ствари: противно Закону о
заштити личних података БиХ, Школа ученика у привреди Бањалука је од мене и
мојих колега тражила документе о некажњавању, а затим нас 25 од 34 избацила из
конкурсне процедуре. Лако је препознати да је то тема текста под називом „ШУП
прича“. Исто тако, на другом мјесту се десило да сам искључен из конкурсне
процедуре јер нисам приложио лиценцу. Кад сам тој школи упутио приговор са
питањем која је њихова законска основа да од мене траже лиценцу, одговора на
приговор... наравно да није било.
Да не
набрајам даље и да се не понављам превише, било је ту још штошта. Једном сам
чак отишао и у просвјетну инспекцију, тамо провео пар минута у разговору и невјерици,
премишљао се да направим неко кривично дјело насиља, одустао.
Написао
сам и неке тужбе, предао суду, мало допунио њ. ладице папирчинама. Повремено и
суд мени пише, потроше и они папира, само што никако да суде. Надасве ефикасан modus
operandi, усудићу
се констатовати.
Вриједи
споменути да су неки људи у неким судовима (који нису бањалучки) дочекали нека
слична суђења, прије дубоке старости, гдје су констатоване повреде њихових
права али не и адекватна одштета, а и са тим случајевима сте упознати, вјерујем. То има посебно значење јер са том „правдом“ долази и чланство на „црној
листи“ за запошљавање а прљаве фотеље остају неочишћене.
Мислио
сам да ће се ствари поправити увођењем (сада већ старих) правилника о
процедурама пријема радника... И јесу донекле, мада је досад уиграни модел корупције
и непотизма пронашао кључ и за игру по новим правилима: да се не лажемо, накриво је запослено макар 80% буџетских
корисника у посљедњих 15 година, све „по закону“ (и правилницима)... А горући
проблем у држави, незапосленост, односно, асиметрија незапослености. Мада, о
томе почесто говори господин Емил Влајки, па да не ширим превише...
Након што
смо заједнички осиједили до овог тренутка, прелазим на ствар, актуелну.
Лабудова
пјесма (сада већ старих) правилника, конкурсна сезона за школску 2013/14. На
подручју града Бањалука су била три конкурса за мјесто наставника енглеског
језика на којима сам учествовао, три основне школе, трипут „на одређено“, на
сва три тражено радно искуство, што прошлих година и није био тако чест случај.
У шали сам конкурисао, навикнут на досадашње успјехе на конкурсима. Док су
двије школе изричито тражиле годину дана радног искуства за мјесто наставника
енглеског језика (тврд „филтер“, испоставиће се, али је занимљиво да нису
тражиле исто за нека друга радна мјеста), трећа школа није дефинисала колико се
тражи радног искуства (како је то могуће, питајте их кад их окупите на једном
мјесту). Елем, за тај трећи конкурс нам је наложено да се једно јутро окупимо
сви, па ће нам на лицу мјеста бити саопштено ко испуњава услове а ко не. Тако
је и било, нас двадесетак се задесило тамо и већина нас је „испунила услове“ -
имали смо макар нешто радног искуства. Међу онима који нису испунили услове је
била једна пријатна дјевојка коврџаве косе, млађа колегица, жао ми је било
видјети како она одлази док ми остали улазимо у учионицу на тестирање... Било
како било, ту је примљен већ неко ко је примљен, није ми ни битно, ја сам
задовољан својим учинком - комисији сам у разговору изложио своју идеју да
основном образовању данас недостају ЈНА тековине и принципи.
Друга два
конкурса? Из једне школе је брзо стигло обавјештење о пријему радника, све је
обављено без мене и мојих колега без године дана радног искуства; приговор
упућен, одговор негативан - написана тужба и предата суду дан по пријему
одговора на приговор. Баш сам био расположен. Друга школа је мало отезала са
слањем обавјештења, секретарица те школе је мало несигурна, како телефонски,
тако и уживо, али је ипак стигао документ након неког времена: школа је
одбацила 25 пријава кандидата, а 22 због те несретне године дана радног
искуства. На том документу прочитах да је моја млађа колегица, пријатна
дјевојка коврџаве косе, „мастер професор језика и књижевности“... тако млада а
већ нинџа учитељ.
Е, сад, господине Мутабџија, не знам колико сте пратили, вјероватно више од мене, али Закон о основном васпитању и образовању РС се није превише мијењао у сегменту квалификација особља, посебно у посљедњих годину-двије, кад на конкурсима није стално тражено радно искуство; ваљда зато што Члан 111. каже да „послове наставника, стручног сарадника или васпитача може да обавља и приправник“, дакле, лице без радног искуства...
Руку на
срце, можда се ја не трудим довољно, пошто конкуришем само на подручју града
Бањалука, али, за четири и по године посједовања дипломе, сасвим случајно
имам укупно пет мјесеци радног искуства. Не бих имао ни то, да није било једног
ненајављеног боловања. Кад и како ћу се ја запослити, кад ме овако тјерају „с
врата“? А таман сам накупио бодова стажа на бироу, замало толико да могу
покрити мој просјечан просјек и неугодну личност која бива исподпросјечно
оцијењена на разговорима... Кад ће се запослити моја млађа колегица коврџаве
косе? За кога је она учила да стекне НАУЧНО ЗВАЊЕ кад су јој и врата проклете
основне школе затворена, штавише, закључана? НЕЗАКОНИТО закључана.
Господине
Мутабџија, нисам правник, али сам погледао још нешто: Кривични закон Републике
Српске у Члану 227. каже да „ко другоме ускрати или ограничи право на слободно
запошљавање под једнаким условима који су предвиђени у закону или другим
прописима, казниће се новчаном казном или затвором до двије године“. Ово што се
(масовно) дешава мојим колегама и мени је управо то, без потребе да улазим у
разлоге (мада, није згорег именовати: корупција и непотизам). Не знам кад је
посљедњи пут у Републици Српској, ако је икад, суђено за кршење овог члана
закона, али, мислим да је вријеме да се почне...
На крају,
господине Мутабџија, морам рећи да не знам како Вам је, али знам да није лако.
Морали сте да обујете тијесне и шупље ципеле Вашег претходника, латинског гнома
Касипа, наслиједили сте његову структуру полтрона обавјештајаца који са
просвјетом немају превише везе, и неријешене проблеме у сваком сегменту домена.
Од неуређеног предшколског образовања, преко пренатрпаног основног са
„излобираним“ предметима и законом који је кројен за идиоте, затим средњег и
високог образовања са премало практичног, без усмјерења и плана у погледу
сагледавања потреба за производњом „реалног кадра“, па све до имплементације (тотално модерна ријеч)
„Болоње“ и другог циклуса по том принципу који је још „ни на небу, ни на земљи“.
На то још дођу приватни факултети који укидају смисао сваког смисла... Све то
имам у виду, а Ви сигурно све то видите пуно боље од мене... Међутим, проблем при
запошљавању у просвјети је јако једноставан. Закон је закон, и ништа не смије
бити изнад закона. Изнад државе. Не само у просвјети... За већ споменуте
случајеве, тужбе сам предао суду, без обзира што су неки тужени директори
чланови ГО СНСД града Бањалука, стићи ће то на наплату. Мислим да је јасно да док
неком глава не одлети, ствари се неће промијенити (не само у просвјети), а ја
сам да лете главе, па макар моја прва. Знам да би то неки радо видјели, а и то
је неки почетак. А Ви, господине Мутабџија, да ли сте расположени да почнемо
рјешавати ствари? Да ли сте расположени да кренемо са кривичним пријавама? Да
ли сте расположени да закотрљамо неке главе? Да ли сте дио рјешења или дио
проблема?
С поштовањем,
Бојан Влајић
незапослени професор енглеског језика (између
осталог)
П.С. Писмо није нарочито свјеже, написано је
још у октобру 2013. године, ал' је била незгодна сезона отворених писама па
сачеках, а и таман да честитам: сретна Вам школска слава Свети Сава! О
трагичности најновијих правилника о процедурама пријема... неки други пут.