(Šta znači) Otvoreno pismo nezadovoljnih članova DEMOS?

Politika je nepresušan izvor, između ostalog, i zabave, a zabava nekako ide sa rekreacijom. Tako je, pri našim čestim ili manje čestim penjanjima na Šehitluke, Debelom Radniku RTRS [ime poznato redakciji, prim. aut.] i meni nadasve redovna tema za razgovor koja je to iduća stranka u koju ćemo se učlaniti - jer uvijek treba biti spreman na naredni korak. Sve do pojave Socijalističke Partije Srpske odnosno Selakovih otpadaka, to je bio DEMOS koji je dugo nosio tu titulu koju je preuzeo od Ujedinjene Srpske. Može se uočiti uzorak naših izbora iliti selekcija, primarno je "što novija stranka - to bolja", a sekundarno je da upravljački kadar stranke ima što niži nivo obrazovanja stečenog u nevečernjim školama. Zato mi je izuzetno žao bilo kad sam vidio naslov na jednom portalu "Otvoreno pismo nezadovoljnih članova DEMOS"... S obzirom da je i ovaj blog kakav-takav medij, iskoristiću priliku da u potpunosti prenesem tekst dotičnog pisma - neka se čuje njihov glas, uz par napomena:

Jedna od najmlađih partija u RS, Demos koja nije uspjela jos dvije godine postojanja da izdrži, nalazi se u velikim problemima pred predstojeće lokalne izbore.

Inicijalna ideja za ovo pisanje, nas nezadovoljnih članova DEMOS-a, je:

Napuštanje Demosa od strane  Ranka Kolara iz Prijedora i prelazak u SNSD u tom gradu. Inače Ranko Kolar je Predsjednik Regionalnog odbora Prijedorske regije i član Predsjedništva Demosa.

Razlog njegovog prelaska je neispunjenje obećanja da će postati direktor Katastra u toj regiji te imenovanje nekoliko njegovih ljudi u obrazovni sistem u toj regiji.

U Regiji Banja Luka sve konce čvrsto drzi predsjednik stranke Čubrilović preko svojih funkcionera u gradskim i republičkim organima i sav fokus ja na očuvanju ove gradske organizacije i cijeli koncept Demosa je skrojen za ojačavanje  Gradskog odbora Banja Luka, odnosno potpuna centralizacija u radu stranke.

U Regiji Lijevče, nakon početnog zanosa sa Demosom sve više članova se ponovo vraća DNS-u, posebno nakon neispunjenja obećanja o imenovanju lokalnih lidera ove stranke na republičke funkcije u Vodama Srpske i Autoputevima RS.

U regiji Doboj, veliki je sukob između Predsjednika Regionalnog odbora Marinka Đukića iz Teslića i Slađana Jovića iz Doboja oko liderske pozicije. Đukić je predsjednik RO i član Predsjedništva, ali njegov opštinski odbor je veoma slab i beznačajan, dok Jović ima izuzetno jak gradski odbor ali ga nema nigdje u rukovodstvu stranke i običan je član što dovodi do njihovog sukoba.

U regiji Posavina, uticaj Demosa nije velik i vodeći ljudi ove stranke u Posavini kao Dragan Pajić iz Dervente, Predsjednik regionalnog odbora Posavina, je u pregovorima o pokretanju Liste nezavisnih kandidata “Nova Srpska” kao novog političkog projekta u RS i BiH, a razlog njegovog nezadovoljstva je u tome, da mu je obećano mjesto pomoćnika ministra za rudarsto i geologiju a nije došlo do realizacije.

U regiji Semberija, kontrolu nad regionalnim odborom, imaju poslanik Milan Dakić i član Predsjedništva Čedomir Stojanović koji preko Termoelektrane “Ugljevik” obezbjeđuju sva materijalno-tehnička sredstva za funkcionisanje stranke i dobar rezulat na predstojećim lokalnim izborima. Inače ova regija je uspjela sve svoje rukovodioce da imenuje na predviđene pozicije.

U regiji Birač, sve konce drži poslanik Spomenka Stevanović, koja preko Agencije za igre na sreću obezbjeđuje logističku podršku za postizanje dobrog rezultata uz standardnu “izbornu kombinatoriku” u Zvorniku.

U Sarajevsko-romanijskoj regiji stanje je alarmantno i da nije imenovan Aco Stanišić, predsjednik ovog Regionalnog odbora, za direktora “Elektro-Pale”, cijeli Regionalni odbor bi bio kooptiran u SNSD i Demos bi nestao sa političke scene u ovom dijelu.

Veliko nezadovoljstvo je u opštinskom odboru u Sokocu gdje niko nije imenovan na republičke pozicije (predsjedniku OO Ljubi Eriću obećana republička funkcija u Ministarstvu bor.invalidske zaštite), a par lokalnih funkcionera je i smijenjeno, a ne treba zaboraviti da je prvi opštinski odbor Demos baš osnovan u Sokocu.

U regiji Hercegovina, veliko je nezadovoljstvo rukovodećih ljudi, a najveći gubitnik je Slobodan Šaraba-predsjednik regionalnog odbora,  kojem je obećano mjesto izvršnog direktora u sistemu Elektroprivrede, ali nije ništa realizovano.

Pored te pozicije obećano je i i 5 drugih rukovodećih pozicija za rukovodstvo ovog regionalnog odbora, ali sve je ostalo na obećanju.

Posebno je indikativno ponašanje funkcionera Demosa (10 direktora i 25 izvršna direktora ili pomoćnika ministra) koji uopšte ne dolaze na stranačke sastanke, ignorišu stranačke organa i djeluju kao samostalni strijelci čime prave veliko nezadovoljstvo kod članova.

Na osnovu svega gore navedenog na predstojećim lokalnim izborima Demos će dobiti po jednog odbornika u Banja Luci, Bijeljini i Zvorniku dok će ostale lokalne zajednice biti ispod cenzusa.

NEZADOVOLJNI ČLANOVI DEMOS-a iz REPUBLIKE SRPSKE

(preuzeto sa portala Istok)

Pismo je iznenađujuće "pismeno" ali neke stvari mi nisu jasne - te stvari su u tekstu označene crvenom bojom. Najbolje je krenuti od prvog primjera koji je tipski i kasnije se pojavljuje još nekoliko puta: Ranku Kolaru je OBEĆANO da će postati direktor Katastra u prijedorskoj regiji te imenovanje nekoliko NJEGOVIH LJUDI u obrazovni sistem. Pitanje je, kako se bilo kome može obećati pozicija u državnim ustanovama? Zar ne postoje uslovi za prijavljivanje, procedure? Dalje, šta su to njegovi ljudi (ljudi Ranka Kolara)? Možda griješim, ali i u Americi je - jedva nekako - ukinuto robovlasništvo, tako da ovo zvuči jezivo.

Kao što vidimo, većina crveno obojenih rečenica su upravo neispunjena obećanja prema DEMOSu što je u najmanju ruku nekorektno, ali pored toga imamo još dva atipična primjera: Milan Dakić i Čedomir Stojanović preko termoelektrane "Ugljevik" OBEZBJEĐUJU MATERIJALNO-TEHNIČKA SREDSTVA (MTS) za funkcionisanje stranke i DOBAR REZULTAT NA PREDSTOJEĆIM IZBORIMA. Tu se postavlja pitanje, na koji način se preko državnog preduzeća obezbjeđuju sredstva za politički subjekat i kako preduzeće naplaćuje ta MTS odnosno šta dobija zauzvrat, pošto se radi o stvarima koje svakako imaju svoju vrijednost, koja odlazi iz državnog preduzeća u stranku. Takođe, šta znači obezbjeđivanje dobrog rezultata uz pomoć MTS?

I kao posljednji primjer, navod da Spomenka Stevanović preko Agencije za igre na sreću obezbjeđuje logističku podršku za postizanje dobrog rezultata [vjerovatno na izborima, ali moguće i u igrama na sreću, prim. aut.] uz "standardnu izbornu kombinatoriku" u Zvorniku. Nisam upućen, ali iz samog imena vjerujem da se Agencija za igre na sreću otprilike bavi organizovanjem igara na sreću a ne "logističkom podrškom za postizanje dobrog rezultata" u aktivnosti koja nije navedena. Isto tako, zanimljiv je pojam "standardna izborna kombinatorika" u Zvorniku, za koji nisam siguran šta znači ali pretpostavljam da ima neke veze sa činjenicom da IZBORNE PREVARE u Zvorniku imaju PISANU tradiciju dugu već dvadeset godina, još od 2000. godine, preporučujem sljedeći tekst za dalje čitanje: Godinu dana istrage izbornih nepravilnosti u Zvorniku i Brčkom bez tužilačke odluke.

Bilo kako bilo, žalosno je što se na ovaj način moraju oglašavati NEZADOVOLJNI ČLANOVI DEMOSA iz REPUBLIKE SRPSKE, ali treba razmišljati pozitivno i nadati se da više neće biti ovakvih pisama te da se na ovakav način neće morati oglasiti NEZADOVOLJNI ČLANOVI DEMOSa iz OSTATKA SVIJETA. Članovima DEMOSa želim svu sreću, samo ne na izborima, a na kraju bih pozvao nadležne institucije Republike Srpske, prije svega Ministarstvo unutrašnjih poslova, da istraži navode iz ovog otvorenog pisma i pomogne DEMOSu jer, svi to znamo jako dobro, malo šta boli kao neispunjeno obećanje...

Отворено писмо министру просвјете поводом непотизма, корупције и КРИМИНАЛА при запошљавању у просвјети...

Господине Мутабџија,

пишем Вам по први пут у нади да моје писмо неће завршити у корпи за смеће, већ да ће доћи до Вас те да ћете га, евентуално, прочитати. Отвореног је типа писмо јер не вјерујем баш у протокол (и везане елементе) у згради Владе РС, имам нека лоша искуства...

Моје име је Бојан Влајић, незапослени сам професор енглеског језика из Бањалуке. Гурам, ево, пету „конкурсну сезону“ - успио сам, настављам - хрпа одбијеница сада броји око 50. Али, нисам незадовољан, јер кад погледам око себе, данас више кукају запослени него незапослени, па што да се уваљујем у муку.

Ипак, повремено не могу а да не констатујем неправилности при запошљавању, на конкурсима на којима се појављујем углавном туристички. Повремено и пишем о томе. Прије двије године сам написао текст „Како се запослити у Министарству просвјете?“, послао на многе адресе, а портал БЛ!Н је исти и објавио. Поштено им се вратило, тај текст (објављен 11.10.2011) је на крају године био пети најчитанији текст на том порталу, а други ауторски. Испред мене су се пласирали само секс и предсједник Додик, па сам, поучен тиме, формулу спајања та два појма искористио у неким другим текстовима које не бих именовао овом приликом.

Било како било, судећи по читаности, претходно споменута причица је многима била занимљиво штиво, тако да сам, између осталог, наставио да пишем о сличним стварима и то нудим јавности на увид. Ту ми је портал Фронтал изашао у сусрет и објавио текстове „ШУП прича“ (26.09.2012) и „Свети Сава Изнуривач“ (03.05.2013) у којима сам се додатно бавио проблемима при запошљавању у просвјети...

Проблеми при запошљавању? Има их разних, а окусио сам их поприлично - иако не све. Још од прва два конкурса (описани у тексту „Свети Сава Изнуривач“), лако је било наслутити да ће бити тешко, а вриједи споменути јако симпатичан „разговор“ за посао на другом конкурсу. Бркати Немања Савић ме мумљајући упитао како се зовем, а затим мумљајући саопштио: „Мммм, ја сам Вас позвао само да Вас, мммм, мало видим... то је све.“ Минут за процјену професионалних квалитета. Уђеш, изађеш, готово. Од тад, редали су се случајеви, редали су се приговори... сем кад сам остајао без ријечи за приговор.

Такав је случај са школом „Петар Кочић“ у Имљанима која сваке године расписује конкурс за наставника енглеског језика. Једне године сам и ја послао пријаву... Нису ме позвали на разговор, нити обавијестили о избору кандидата. Обзиром да се препоручена пошта не може изгубити... Ипак, нисам био толико револтиран да пишем њима било какав приговор, само сам покушао назвати школу телефоном да питам... Вјерујем да Вам је јасно шта значи „покушао“ и три тачке. Да, телефон им није (био) у функцији. Вјероватно је медвјед прегризао жице.

Сличан случај, са елементима Бермудског троугла, десио се у бањалучкој школи „Свети Сава“, што је централна тема претходно споменутог текста. Конкурс у септембру, разговор и тестирање у децембру са двије седмице размака, а ја ни након годину дана не знам јесам ли примљен или нисам. Нада умире задња, нема везе што је то био конкурс на одређено вријеме. Ни ту нисам писао приговор, јер немам на шта. А и далеко је Лауш (гдје се налази школа „Свети Сава“), пјешке сат времена. Треба ли да Вам спомињем шта је било са тим директором? А конкурс још није закључен, бар што се мене, кандидата, тиче.

Поред тога, тјерали су ме „с врата“ због најразличитијих ствари: противно Закону о заштити личних података БиХ, Школа ученика у привреди Бањалука је од мене и мојих колега тражила документе о некажњавању, а затим нас 25 од 34 избацила из конкурсне процедуре. Лако је препознати да је то тема текста под називом „ШУП прича“. Исто тако, на другом мјесту се десило да сам искључен из конкурсне процедуре јер нисам приложио лиценцу. Кад сам тој школи упутио приговор са питањем која је њихова законска основа да од мене траже лиценцу, одговора на приговор... наравно да није било.

Да не набрајам даље и да се не понављам превише, било је ту још штошта. Једном сам чак отишао и у просвјетну инспекцију, тамо провео пар минута у разговору и невјерици, премишљао се да направим неко кривично дјело насиља, одустао.

Написао сам и неке тужбе, предао суду, мало допунио њ. ладице папирчинама. Повремено и суд мени пише, потроше и они папира, само што никако да суде. Надасве ефикасан modus operandi, усудићу се констатовати.

Вриједи споменути да су неки људи у неким судовима (који нису бањалучки) дочекали нека слична суђења, прије дубоке старости, гдје су констатоване повреде њихових права али не и адекватна одштета, а и са тим случајевима сте упознати, вјерујем. То има посебно значење јер са том „правдом“ долази и чланство на „црној листи“ за запошљавање а прљаве фотеље остају неочишћене.

Мислио сам да ће се ствари поправити увођењем (сада већ старих) правилника о процедурама пријема радника... И јесу донекле, мада је досад уиграни модел корупције и непотизма пронашао кључ и за игру по новим правилима: да се не лажемо, накриво је запослено макар 80% буџетских корисника у посљедњих 15 година, све „по закону“ (и правилницима)... А горући проблем у држави, незапосленост, односно, асиметрија незапослености. Мада, о томе почесто говори господин Емил Влајки, па да не ширим превише...

Након што смо заједнички осиједили до овог тренутка, прелазим на ствар, актуелну.

Лабудова пјесма (сада већ старих) правилника, конкурсна сезона за школску 2013/14. На подручју града Бањалука су била три конкурса за мјесто наставника енглеског језика на којима сам учествовао, три основне школе, трипут „на одређено“, на сва три тражено радно искуство, што прошлих година и није био тако чест случај. У шали сам конкурисао, навикнут на досадашње успјехе на конкурсима. Док су двије школе изричито тражиле годину дана радног искуства за мјесто наставника енглеског језика (тврд „филтер“, испоставиће се, али је занимљиво да нису тражиле исто за нека друга радна мјеста), трећа школа није дефинисала колико се тражи радног искуства (како је то могуће, питајте их кад их окупите на једном мјесту). Елем, за тај трећи конкурс нам је наложено да се једно јутро окупимо сви, па ће нам на лицу мјеста бити саопштено ко испуњава услове а ко не. Тако је и било, нас двадесетак се задесило тамо и већина нас је „испунила услове“ - имали смо макар нешто радног искуства. Међу онима који нису испунили услове је била једна пријатна дјевојка коврџаве косе, млађа колегица, жао ми је било видјети како она одлази док ми остали улазимо у учионицу на тестирање... Било како било, ту је примљен већ неко ко је примљен, није ми ни битно, ја сам задовољан својим учинком - комисији сам у разговору изложио своју идеју да основном образовању данас недостају ЈНА тековине и принципи.

Друга два конкурса? Из једне школе је брзо стигло обавјештење о пријему радника, све је обављено без мене и мојих колега без године дана радног искуства; приговор упућен, одговор негативан - написана тужба и предата суду дан по пријему одговора на приговор. Баш сам био расположен. Друга школа је мало отезала са слањем обавјештења, секретарица те школе је мало несигурна, како телефонски, тако и уживо, али је ипак стигао документ након неког времена: школа је одбацила 25 пријава кандидата, а 22 због те несретне године дана радног искуства. На том документу прочитах да је моја млађа колегица, пријатна дјевојка коврџаве косе, „мастер професор језика и књижевности“... тако млада а већ нинџа учитељ.

Е, сад, господине Мутабџија, не знам колико сте пратили, вјероватно више од мене, али Закон о основном васпитању и образовању РС се није превише мијењао у сегменту квалификација особља, посебно у посљедњих годину-двије, кад на конкурсима није стално тражено радно искуство; ваљда зато што Члан 111. каже да „послове наставника, стручног сарадника или васпитача може да обавља и приправник“, дакле, лице без радног искуства...

Руку на срце, можда се ја не трудим довољно, пошто конкуришем само на подручју града Бањалука, али, за четири и по године посједовања дипломе, сасвим случајно имам укупно пет мјесеци радног искуства. Не бих имао ни то, да није било једног ненајављеног боловања. Кад и како ћу се ја запослити, кад ме овако тјерају „с врата“? А таман сам накупио бодова стажа на бироу, замало толико да могу покрити мој просјечан просјек и неугодну личност која бива исподпросјечно оцијењена на разговорима... Кад ће се запослити моја млађа колегица коврџаве косе? За кога је она учила да стекне НАУЧНО ЗВАЊЕ кад су јој и врата проклете основне школе затворена, штавише, закључана? НЕЗАКОНИТО закључана.

Господине Мутабџија, нисам правник, али сам погледао још нешто: Кривични закон Републике Српске у Члану 227. каже да „ко другоме ускрати или ограничи право на слободно запошљавање под једнаким условима који су предвиђени у закону или другим прописима, казниће се новчаном казном или затвором до двије године“. Ово што се (масовно) дешава мојим колегама и мени је управо то, без потребе да улазим у разлоге (мада, није згорег именовати: корупција и непотизам). Не знам кад је посљедњи пут у Републици Српској, ако је икад, суђено за кршење овог члана закона, али, мислим да је вријеме да се почне...

На крају, господине Мутабџија, морам рећи да не знам како Вам је, али знам да није лако. Морали сте да обујете тијесне и шупље ципеле Вашег претходника, латинског гнома Касипа, наслиједили сте његову структуру полтрона обавјештајаца који са просвјетом немају превише везе, и неријешене проблеме у сваком сегменту домена. Од неуређеног предшколског образовања, преко пренатрпаног основног са „излобираним“ предметима и законом који је кројен за идиоте, затим средњег и високог образовања са премало практичног, без усмјерења и плана у погледу сагледавања потреба за производњом „реалног кадра“, па све до имплементације (тотално модерна ријеч) „Болоње“ и другог циклуса по том принципу који је још „ни на небу, ни на земљи“. На то још дођу приватни факултети који укидају смисао сваког смисла... Све то имам у виду, а Ви сигурно све то видите пуно боље од мене... Међутим, проблем при запошљавању у просвјети је јако једноставан. Закон је закон, и ништа не смије бити изнад закона. Изнад државе. Не само у просвјети... За већ споменуте случајеве, тужбе сам предао суду, без обзира што су неки тужени директори чланови ГО СНСД града Бањалука, стићи ће то на наплату. Мислим да је јасно да док неком глава не одлети, ствари се неће промијенити (не само у просвјети), а ја сам да лете главе, па макар моја прва. Знам да би то неки радо видјели, а и то је неки почетак. А Ви, господине Мутабџија, да ли сте расположени да почнемо рјешавати ствари? Да ли сте расположени да кренемо са кривичним пријавама? Да ли сте расположени да закотрљамо неке главе? Да ли сте дио рјешења или дио проблема?

С поштовањем,

Бојан Влајић

незапослени професор енглеског језика (између осталог)

П.С. Писмо није нарочито свјеже, написано је још у октобру 2013. године, ал' је била незгодна сезона отворених писама па сачеках, а и таман да честитам: сретна Вам школска слава Свети Сава! О трагичности најновијих правилника о процедурама пријема... неки други пут.

Sezona otvorenih pisama

Dok čekam suđenje za slučaj "Ministarstvo nauke i tehnologije RS" koje će se, napokon, desiti u naredni ponedjeljak (21. oktobar, sem ako ga ne odlože), pratim lagano situaciju, ovu i onu... Sezona je otvorenih pisama. Čini mi se da je stvar pokrenulo udruženje "Zdravo da ste" koje se obratilo povodom njihovog provoda u Skupštini grada Banjaluka, da je zatim istupio i Tihomir Gligorić protiv "gospodina Dodika", pa se javio i Centar za zaštitu životne sredine povodom Sutjeske... A stvar je da imam napisano otvoreno pismo ministru prosvjete, moje redovno godišnje obraćanje nakon uspješne konkursne sezone. Mislim, kad ću ja doći na red, posebno sad kad se pojavilo još jedno (!) otvoreno pismo. 

Ovog puta piše bivši direktor Fonda PIO, Zoran Mastilo, docent, piše i ne stidi se svoje nepismenosti. Zato ga moram ovdje kopirati 1/1 u slučaju da izvorna objava bude lektorisana:

„Поштовани;
правда је спора, али достижна. Данас сам сретан и радостан, ја и моја породица. Коначно, правда је побједила.
Сјећате се, намонтиране политичке афере, коју су против мене водили несретни Петар Ђокић и још несретнији од њега Александар Џомбић.
Огроман је успјех, када неко достигне у каријери да буде предсједник Владе РС, као и министар, али овако како су радили ова два поменута појединца, ја никада небих пожелио да тако обнашам часне јавне функције.
Зашто? Зато што су: Александар Џомбић и Петар Ђокић, сав свој мандат усмјерили у борбу против мене, и моје породице ничим изазвани. Ми смо линчовани, ја и моја дјеца, преживјели смо тешке медијске тортуре и хајке, посљедице патњи трпимо и данас. Тужни смо и жалосни, што живимо у оваком друштву, у којем појединци владају институцијама, зарад личне освете и реваншизма невиђеног.

Да не буде забуне, Додик није крив

Нисам од оних, који би лоше стање у друштву фактурисао предсједнику Додику, јер знам да он не носи такву врсту одговорности, напротив мислим да је прави херој у борби за очување Републике Српске. Због тога има моје повјерење док год буде тако радио. Мислим да је проблем у појединим институцијама система, односно људима који њима управљају.Типичан примјер лоших појединаца, који управљају или су управљали институцијама РС, су: управо Петар Ђокић, Александар Џомбић, зарад отимања, неудобне фотеље директора Фонда ПИО, од Зорана Мастила.
Зашто? Зато што је Милорад Солаковић пензионер, данима припремао зато Петра Ђокића (којем нетреба пуно да неком направи проблем) а Младен Милић, Александра Џомбића, како би га овај смјестио, за њега у удобну фотељу директора фонда.
Познато је, да је Младен Милић био инсајдер Александра Џомбића и да ништа у Фонду није радио, осим што је посматрао Зорана Мастила, те сваки дан слао поруке путем СМС званом Аци, шта је Мастило данас урадио и како је новац трошио. У томе је Младен Милић ухваћен, признао је тадашњем директору фонда да то ради, а онда ништа није промјенио осим што је исте те поруке, ко фол слао и Зорану Мастилу.
Можете мислити лицемјерства толиког, па Зоран Мастило, у свакој секунди могао да сазна све информације о финансијским токовима од људи који су за то надлежни, а не од Младена Милића јер му то није био посао. Тоје трајало годинама, Мастило је то трпио обзиром да му је Божо Плављанин рекао да тако треба да буде. Трпио сам све зарад фонда и стања у фонду да се очува мир. (Мој лични став о томе)
Морао је Џобић звани Аца, наградити свог инсајдера, гле случајности, заљуљај и измисли афере, монтирај процес Зорану Мастилу, укључи у то режимске медије, оне под контролом тадашњег Предсједника Владе званог Аце, плати им зато из буџета и давидиш весеља. Тако је настао случај, афера Зоран МАСТИЛО у фонду ПИО, фамозне три пензије од оца, Зорана Мастила и његова два стрица. Због ове монтиране афере Зоран Мастило и његова фамилија и дјеца преживјели су тешке тортуре које и данас најако осјећају, нарушен углед, част и достојанство, психо и псеумо стресови дјеце и свих ближих сродника. Немогу им то опростити, то је био сценариј мог потпуног уништења, у сваком смислу, мене и моје дјеце.
Правда је побједила, то је оно што нам данас свима у фамилији представља задовољство.
Наиме писани медиј ПРЕСС РС од 16.10.2013.год. на стр 10. под насловом, објавио је текст:
Филијала Фонда ПИО у Источном Сарајеву; Нико није крив за повећање пензија оцу и стричевима Зорана Мастила. Ослобођене директорка и шефица правне службе кривичне одговорности.
Тоје велика ствар и ја вјерујем у ту пресуду, у којој је судиница казала да Тужилаштво током суђења није понудило доказе који потврђују кривицу оптужених.Моје мишљење; тако су ова три часна борца прве категорије, један од њих одликован медаљом за храброст, своја права остварили на потпуно законит начин. Поступак законитости проведен у Фонду ПиО.
Оно што мене потврђује као човјека и мој морал, јесте то да оптужене на расправама, које су вођене маратонски на Сокоцу нису никада споменуле моје име. Значи нисам вршио притисак на њих, госпође су радиле по својој савјести и ја им на томе честитам. Неможе све стати у ово писмо око тог случаја, јер је заиста преопширан ко је у њему све учествовао и шта су чи били мотиви око тога. Ја сам навео само вође, а помагаче неком другом приликом. Оно што је битно, само ћу споменути једног помагача а то је Ђокићева предсједница подјељене комисије, извјесна Милена Мајсторовић, која је била у сукобу интереса жена кршила закон, а тобоже она дијели правду. Ето подјелила је, лично мотивисана својим стаусом награђена за удобну фотељу у Агенцији Осигурање. Да је иста била у сукобу интереса то је објавио Блиц РС од 7.10.2013.год.на страни 2. у задњем пасусу.
Дали има правне државе? За овај монтирани процес да стварно неко одговара, дали ће неко поднијети оставку као морални чин због свега овога? дали ће се неко извинити због свега овога Зорану Мастилу, његовој породици ослобођеним госпођама које су само радиле свој посао, часним борцима РС, јавности РС која је смарана и слуђивана неистинама, трачевима?
То очекујем од вођа овог намонтираног и непоновљивог трагичног пројекта.
На крају као морални и најблажи чин што могу урадити јесте да због свега овога, поднесу оставке одмах: Петар Ђокић, Младен Милић, Милорад Солаковић, Милена Мајсторовић.
А да се против изманипулисаног Славка Васића, поведе дисциплински поступак за прекорачење овлаштења, као и невиђене конструкције коју је правио приликом подношења кривичне пријаве против сада већ ослобођених госпођа.
Питам се, дали медији, бар они који су ово преносили у негативном контексту, имају сада храбрости и смијули да сада објаве позитивну вијест и тиме побришу сву неистину која је била око овог случаја. То требају бар због јавности и грађана РС. Прави је гријех ово необјавити, утолико прије што је ово тужна истина једног малог и тада политички незаштићеног појединца, који се суочио са нагрубљим и неподношљивим шакалима. У њима је тада становао огромни отров, који су имали намјеру испоручити Зорану Мастилу и његовим најмилима, за сада нису, али мислим да ће и даље покушавати.
Захвалан свима који ову причу разумију, и предоче је широј јавности.“
С поштовањем,
доц. др Зоран Мастило
Факултет пословне економије Бијељина

Neka ostane sačuvano.