Мој утисак БЛ полумаратона...

Данас сам се са пијаце вратио пун утисака, па кажем буразу како ми је жао што немам фејзбук (профил) да се напијем крви некоме, вербално у писаној форми. Мислим, знам ја да имам блог, али то је превазиђено, дјелује озбиљно, злонамјерно...

Постоје и други облици "вентила", али џаба кад ми коментаре не објављују... па на свим мјестима гдје се коментари одобравају прије објаве. Баш да видимо хоће ли одобрити сљедећи...

Каже, М:ТЕЛ БЛ ПОЛУМАРАТОН Кенијац Кимајо оборио рекорд, наслов је чланка, а мој коментар је сљедећи:

И ја сам оборио рекорд, требало ми је 55 минута да се вратим кући (улица Стевана Булајића под Старчевицом) са аутопијаце будући да сам морао доћи преко моста у Шехеру, јер су талентовани момци у плавом одсјекли најшири прилаз насељима Мејдан и Старчевица (и на тај начин привремену градску "обилазницу") тако што су комплетно блокирали правац од ЧЕТИРИ ТРАКЕ од раскрснице код кафе бара "Шкорпион" према Старчевици, а из правца Ребровачке цркве је такође саобраћај био блокиран према Мејдану путем тог крака транзита.
Венеција мост пуст јер је одсјечен (могуће га прећи и само скренути лијево на споменутој раскрсници - наставити дијелом Булевара Степе Степановића којим није ишла траса маратона), градски мост исто тако - блок код кружног тока у Малој чаршији, људи су се окретали на самом мосту, а Зелени мост затворен.

Генерално, организација саобраћаја је била катастрофална, ако је још некоме требао неки доказ да је "мајмун ушао у тенак" односно да су потпуни идиоти уваљени на одговорне позиције, мислим да након овога стварно не треба.

Овим путем бих апеловао - вјероватно узалудно - да се људи/физичка лица/правна лица/институције не баве стварима о којима не знају ништа, па бих прије свега апеловао да се град не бави организацијом било каквих манифестација а МУП обезбјеђивањем истих.

Унапријед хвала,
Бојан Влајић

А описано је само дио саобраћајног хаоса који је владао усљед неспособности организације истог, а ако људи буду ћутали, биће још горе јер ми се чини да је момцима у плавом занимљиво да глуме блокере саобраћаја (израз искориштен у покушају избјегавања вулгаризама).

П.С. Тек уз помоћ овог чланка заправо уочавам да је то М:ТЕЛ полумаратон (атлетика није баш мој фах, очигледно). Много им хвала на организацији тог догађаја, а како ријечи обично нису довољне, своју ћу захвалност исказати преласком у Хало мрежу. Мјесечно трошим око 5 КМ на мобилни телефон (исти ми је сасвим небитан), али сад видим да је и то превелик недобровољни прилог за кирију у згради Милета ("Радишића").

ŠUP: Obračun!

Prethodno:
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2012/09/suplja-prica.html

Jedna odnosno druga od mojih tužbi je napokon dospjela do glavnog ročišta, prije par dana (13. maja). Da ne bih ponavljao već rečeno, ovom prilikom osvrt na zanimljivosti sa ročišta...

Obzirom da već imam neko iskustvo, ovaj put sam bio koliko-toliko koncizan. Za uvod sam pripremio sljedeći tekst:

Uz sve već navedeno u tužbi, želim da istaknem kako je ovo pokušaj da se ukaže na KRIMINAL pri zapošljavanju u prosvjeti, gdje vladaju korupcija, nepotizam i zapošljavanje po stranačkoj liniji.

U ovom trenutku diplomu imam već šest godina a za to vrijeme nešto manje od pet mjeseci radnog iskustva.

Prošao sam skoro sve što se može proći: da bivam odbijen zbog nedostatka radnog iskustva (nezakonito), da bivam odbijen zato što imam radno iskustvo (nezakonito), da bivam odbijen zato što nisam priložio ljekarsko uvjerenje koje se plaća (nezakonito), da bivam odbijen zato što nisam priložio licencu za rad (nezakonito), kao i slučaj zbog kojeg smo trenutno ovdje.

Isto tako, doživio sam da razgovori za posao traju manje od minut (Muzička škola, Banjaluka), da se kandidati putem SMS poruka obavještavaju o terminu razgovora dva-tri sata prije samog razgovora (O.Š. „Branko Radičević“, Banjaluka), da ne budem pozvan na razgovor niti dobijem povratnu informaciju o izboru kandidata (O.Š. „Petar Kočić“, Imljani), da budem pozvan na razgovor i testiranje tri mjeseca nakon raspisivanja konkursa a onda nikad ne dobijem povratnu informaciju o izboru kandidata (O.Š. „Sveti Sava“, Banjaluka), da škola ignoriše prigovor (O.Š. „Jovan Cvijić“, Banjaluka)...

Uz to, imam primjere da inspekcija ignoriše prijave (i iz tog razloga u ovom slučaju nisam obavještavao inspekciju), besplatne pravne službe apsolutno ne pomažu, zatim, tu je inertnost nadležnih institucija (još uvijek se javno raspisuju konkursi na kojima se traže dokumenti iz kategorije čija je obrada zabranjena a Agencija za zaštitu ličnih podataka BiH ništa ne čini da to spriječi), polunadležnih institucija (Ombudsman za ljudska prava, iz čije kancelarije su me zvali telefonom nekoliko mjeseci nakon podnošenja žalbe da pitaju kakav je status slučaja, gdje sam rekao, citiram: „Budući da vidim da nećete ništa uraditi, napisao sam tužbu i predao.“). Pored svega toga, pravni lijek za ovakve slučajeve - ako se isti zadesi u proceduralnom odgovoru škole na prigovor - redovno je neadekvatan: redovno su prisutni elementi krivičnih djela i mora se insistirati na krivičnoj odgovornosti. Vrijedi napomenuti da ni sudovi nisu spremni da se na pravi način suoče sa ovim, a sudija prvobitno zadužena za slučaj (Dragomirka Stanojević) je činila sve u svojoj moći da slučaj usporava, na kraju i odbaci, nezakonito. Da li je u pitanju njena nestručnost ili korupcija, dalo bi raspravljati...

Dakle, stanje je alarmantno.

Što se same tužbe tiče, ovo je meni jedini poznat primjer od njih stotinjak (brat i ja godinama konkurišemo, pa dijelim to iskustvo) gdje su tražena DVA dokumenta iz kategorije čija je obrada zabranjena. To navodim jer dotad nisam ni znao da postoje dva. Već je navedeno u tužbi da sam predao jedan takav dokument koji svojom formulacijom pokriva i neosuđivanost i nevođenje krivičnog postupka, međutim, to nije bilo „dovoljno“, tako da je uslijedilo ovo što je uslijedilo...

Ipak, dijelovi u kurzivu nisu ušli u zapisnik, prvi zato što se ne odnosi ovaj konkretan slučaj, a drugi je otpao - na ivici verbalnog duela - jer sudija Maja Krajnović smatra da je to vrijeđanje suda - što rekoh za Dragomirku Stanojević da je na tankoj liniji između nestručnosti i korupcije. Spomenula je da je Dragomirka kažnjena zbog nezakonite prvostepene odluke, međutim, nisam dobio detalje. Bilo kako bilo, osvrnućemo se na Dragomirku na samom kraju...

Elem, na sudu se pojavio i čovjek odgovoran za ovu glupost, Zlatan Mašinović, donedavno direktor Škole učenika u privredi. Budući da više to nije, bio je u ulozi svjedoka tako da je advokatica koja zastupa školu (zanima me ko nju plaća) iskoristila priliku da ga ispita o slučaju. Pitanja su bila retardirana kao i odgovori i otprilike je sve ličilo na onomadašnje ispitivanje Dragoljuba Davidovića o Picinom parku: "Sve je po zakonu, sve je po zakonu..."

A onda sam ja dobio priliku da ispitam svjedoka. Svega dva pitanja. Prvo je bilo u vezi sa ostalima eliminisanim na tom konkursu: od ukupno 34 kandidata, 25 "nisu ispunjavali uslove konkursa". Zlaja je tu krenuo neku priču kako je on imao jednog člana komisije koji je bio jako pedantan i koji to sigurno zna, međutim, šuplju priču je prekinula sudija direktnim pitanjem zašto? na šta je on rekao da ne zna odnosno da se ne sjeća. Drugo pitanje se odnosilo na prve dvije sedmice te školske godine, obzirom da je konkurs objavljen 31. avgusta a zaključen 13. septembra. Dakle, radi se o dvije radne sedmice. Pitao sam ko je bio na tom radnom mjestu te dvije sedmice. Na to je Zlaja krenuo tresti glavom i ponavljati to nije problem, to nije problem, objašnjavajući kako škola može da izgubi do 10% časova koji se kasnije nadoknade (ili tako nešto), pa ga je sudija prekinula konkretnim pitanjem na koje je on odgovorio da se ne sjeća.

Malo kasnije sam postavio isto pitanje drugotuženoj, Marijani Pećanac (Dragojević) koja je primljena na tom konkursu, da li je ona radila te dvije sedmice. Ona je, uz puno okolišanja, rekla da se ne sjeća.

E, sad, detalj da popuni priču: Marijana je u toj školi radila već od 2008. do 2010. godine, nepunu normu. Da ja izvlačim zaključak da je ona sigurno pozvana prije početka školske godine i da je radila te dvije sedmice, ne bih. Ako se ona ne sjeća... Mada, žalosno je da ljudi tako gube pamćenje. A u krajnjoj liniji, kao što sam rekao sudiji, to nije toliko bitno za ovaj slučaj koliko je bitno kao ilustracija "konkurisanja na već popunjeno radno mjesto".

Što se tiče ostatka suđenja, vrijedi još spomenuti da je advokatica koja zastupa školu mlateći rukama sebi bila razmazala karmin po licu, pa je izgledala kao Dee Snider iz benda Twisted Sister, te da je u jednom trenutku nakratko prekinula ignorisanje zakona i logike rečenicom: "Tužitelj na svojoj strani ima samo Zakon o zaštiti ličnih podataka BiH."

Sudija Maja Krajnović je bila poprilično korektna, nije me prekidala kao Dragomirka onomad, ali to ništa ne znači. Vidjećemo kakva će biti presuda...

I, da, prvostepena nesreća koja je zadesila ovaj slučaj, Dragomirka Stanojević. Sudija Maja spomenu da je Dragomirka kažnjena zbog nezakonitog rješenja o odbacivanju tužbe, i s tim u vezi - misleći na kaznu, a ne na njeno odsustvo sa slučaja - upitah nakon suđenja:
-A šta je bilo sa Dragomirkom Stanojević?
-Dobila je bebu.
-Sa mužem ili sa nekim drugim?
-Vi stvarno mislite da ćete dobiti odgovor na to pitanje?
-Ja odgovor već znam.

Relativno neukusno, međutim, obzirom na običaj da žene obično dobijaju bebe od muževa (što ovdje nije slučaj) kao i činjenicu da se radi o jednoj nesrećnici koja je učinila sve u svojoj gluposti da oteža ne jedan nego dva moja sudska procesa, poprilično na mjestu. Uglavnom, Dragomirka je propalitet svoje vrste, ali ispala je iz stroja, makar na neko vrijeme... a nadam se da se neće ni vratiti.

Čeka se presuda.

Addendum: naknadno vidim da sam na blogu uglavnom opisivao slučaj protiv Ministarstva nauke i tehnologije RS ali da nisam dovoljno pisao o ovom slučaju te fali detalja... Elem, Dragomirka je originalno bila zadužena za isti, te je prvostepeno odbacila tužbu zato što nisam dostavio adresu drugotužene. Okružni sud je proglasio nezakonitim to njeno rješenje i naveo da sam ja ukazivao na to da prvotužena (škola) ima taj podatak i da sud treba od prvotužene da ga dobije. Tako je i bilo, a za nastavak suđenja je zadužena sudija Maja Krajnović koja je, kao što vidimo, stvar dovela do glavnog ročišta.

Mladi kandidati: prijedlozi i rješenja

Prilog Mite Travara o nekim od najmlađih kandidata za Narodnu skupštinu Republike Srpske na Opštim izborima u BiH 2014. godine, njihovim prijedlozima i idejama.

Redom, Ivana Sandić (NDP), Sonja Jarić (NS), Mirela Kajkut (SDS) i Bojan Vlajić - mladi lijepi stari dobri ja (Za pravdu i red - Lista Nebojše Vukanovića).

E, sad, zašto je moje predstavljanje takvo kakvo jeste: pričao sam par minuta, a prostora imao manje od minut. Mito je odabrao ovo o tužbi jer je to približno njegovom senzibilitetu: za ljude koji ne znaju, Mito Travar je borac i opozicionar koji je svojevremeno, poput mene a prije mene, kao samouk pravnik na sudu porazio dušmane.

Bazično, razlika između mene i ostalih u prilogu jeste što one pričaju o lijepim željama, a ja pričam o tome kako se dušmanima treba napiti krvi.

Geopolitička autobiografija

U "pismu namjere" o kandidaturi na listi Nebojše Vukanovića i pozadini priče (vidi "Kandidat! Bez pečenja u džepu!") stigao sam da kažem ponešto o svemu. Red je još da, zbog pitanja koje će nužno uslijediti "ma ko si, bre, ti?!", pridodam nešto što bi ličilo na biografiju...

GEOPOLITIČKA AUTOBIOGRAFIJA

Ime: BOJAN VLAJIĆ
Datum rođenja: 5. decembar 1982. godine
Mjesto rođenja: Banjaluka
Roditelji: Vlajić Milan (ekonomista) i Leposava (prosvjetni radnik)
Zanimanje: profesor engleskog jezika
Status: neoženjen, nezaposlen ("nemam para, nemam žene, nemam problema")

Do problema (mladost i školovanje)...

Rodio sam se kao ne tako mali, jednog prijatnog zimskog dana. Na samom startu sam bio nadasve solidna beba: preko 5 kg težine i 60 cm (ukupne) dužine. Veličina se odrazila i na zdravlje, u životu nisam pošteno bolovao, a ni lijeka popio. Moja majka to pripisuje zdravoj seoskoj hrani, jer je do pred sam porođaj radila u školi u (na) Crnom vrhu (Jošavka), gdje žene domaćice vole da počaste učiteljicu koja svakodnevno putuje oko 30 km, što vozom, što biciklom, što pješke kroz šumu...

Imao sam idealne uslove za razvoj: još od treće godine sam većinom ostajao sam kod kuće, nisam morao da se uklapam u vrtić i "prosjek". Sa četiri godine sam naučio čitati, tako da nikad nisam stigao gurnuti viljušku u utičnicu. Za čitanjem ide i pisanje (do osnovne škole sam u potpunosti savladao oba pisma), a zatim uz omiljene TV programe, humorističke serije Crna Guja i Sledž Hamer, počinjem učiti engleski jezik. Otac mi je sa svakog službenog puta donosio po enciklopediju.

Ipak, idealni uslovi za razvoj su prekinuti upisom u osnovnu školu. Nailazim na probleme sa "prosjekom" jer učiteljica ne vjeruje kad kažem da sam nešto pročitao a drugi nisu stigli ni do pola. Zbog toga sam promijenio školu i učiteljicu. Nakon osnovne škole slijedi gimnazija i to matematičko odjeljenje, gdje sam skrenuo u filosofiju. Danas, nije mi svejedno kad pročitam svoj maturski rad ("Egzistencijalizam Ž.P. Sartra"). Fakultet, u bijegu od matematičkog odjeljenja, završih engleski; otprilike 10 sati učenja ukupno.

Počeo sam, relativno uspješno, i postdiplomske studije, ali ih usljed nedostatka novca i smisla, trenutno držim na ledu. Ne želim naučno zvanje bez stvarne želje da doprinesem naučnoj zajednici; želim da doprinesem životnoj zajednici.

... Od problema (starost i nezaposlenost)

Roditelji su mi čitav život govorili da završim fakultet, poslije toga ide traženje posla, ženidba i ostalo (ukinuše vojsku dušmani). Završio sam fakultet... i postao dio statistike Zavoda za zapošljavanje. Prirodno "bistar", nije mi trebalo puno vremena da vidim kako stvari funkcionišu. Konkursi su namješteni. I kad nisu, mene nema nigdje. Obzirom da izgledam tako kako izgledam a to nije samo vanjština, izazivam prirodni strah kod nesličnih, što će reći većine.

U jednom trenutku sam, "u potrazi za poslom", poslušao svoju majku i učlanio se u stranku (dotad sam, kao i svaki pošteni hipi, bio apolitičan i protiv). Prisustvovao sam jednom stranačkom sastanku gdje me je bilo sramota s kim sjedim i o čemu se priča. Iz stranke sam se iščlanio jednorečeničnim obrazloženjem: "Duboko neslaganje sa unutrašnjom politikom." Srpski političari uništavaju Srbe otkad je srpskih političara; оvi sad gore nego ikad. Stranka kao partija, piramidalna struktura poltrona, odlučio sam da toga ne smijem biti dio.

Kao nezaposleno lice, trudim se da svoj status promijenim sistemski. Pišem prigovore, žalbe i tužbe. Vjerovatno sam prvi čovjek u istoriji Republike Srpske koji se žalio na namješten konkurs ne tražeći radno mjesto već dokaz da su mu ugrožena prava na zapošljavanje pod jednakim uslovima... i dobio, crno na bijelo, da je to kršenje Ustava RS. Jednu tužbu sam dobio, dobiću još četiri. Idem do kraja sa tim, jer mora nešto da se mijenja. Po cijenu moje ili tuđih glava... prije tuđih.

A jebeš probleme

Inače, život mi se ne svodi na glupu priču, patetiku i kuknjavu o očiglednom - kako smo "mi" takvi kakvi jesmo, kako živimo tu gdje živimo i sl., već na istraživanje i produbljivanje finih interesovanja. Interesuju me lijepe žene, gitarska muzika, brzi automobili, teretana, manuelni fizički rad, humor, održavanje umne kondicije i agilnosti (član sam udruženja MENSA), mentalna neopterećenost i shvatanje da je život čudo i da nismo sami na planeti (i šire i uže)... što će biti sumirano na kraju.

Zvanično, radim malo ali kvalitetno, na šta sam izuzetno ponosan. Nešto malo sam radio u prosvjeti; omninezaposlenost mi je pružila priliku za neke odlične angažmane. Bio sam prevodilac stranom konsultantu pri izradi akcionih planova ministarstava Vlade RS za Strategiju borbe protiv korupcije RS 2013-2017, prevodilac Džona Travolte prilikom njegovog dolaska u Bosnu 2011. godine; stigao sam i da vidim kako izgleda rad u inostranstvu; ponešto sam zaradio i na osnovu svog pisanja za različite internet portale, a ne stidim se ni fizičkog rada. Ako umrem mlad, makar će iza mene ostati srpski titl za film "Faster, Pussycat! Kill, Kill!".

Nisam se rodio naučen, ničemu, ali sam bar svjestan toga. Trudim se, učim, pokušavam riješiti probleme, trajno. Otkrivam šta to znači biti čovjek. Na žalost, to mi ide mnogo bolje nego većini.

Pišem:
http://bojan5150.wordpress.com/
http://apsurdsrpski.blogspot.com/

КАНДИДАТ! БЕЗ ПЕЧЕЊА У ЏЕПУ!

Ја, Бојан Влајић, рођен 5. децембра 1982. године у Бањалуци, син оца Милана и мајке Лепосаве, незапослени професор енглеског језика, овим путем изјављујем да сам се ономад - кад ми се пружила прилика, при здравој памети, пријавио да будем КАНДИДАТ за посланика у Народној скупштини Републике Српске на предстојећим изборима.

Члан сам НИЈЕДНЕ странке.

Моја "фирма" је ЗА ПРАВДУ И РЕД - ЛИСТА НЕБОЈШЕ ВУКАНОВИЋА, прва нестраначка листа у новијој историји вишестраначких избора у Босни и Херцеговини. Кандидован сам у свом родном граду - припадајућој изборној јединици гдје је носилац листе проф. Иван Шијаковић.

Зашто кандидат?
Први кратки одговор је "боље ја него нека будала". Обзиром какви нам се смјењују на власти посљедњих... дуго времена, и такав одговор је сасвим довољан. Ипак, у цијелој ствари сам најмање битан ја, стога вриједи рећи нешто више.

Прије свега, листа носи име једног човјека, чије су визија и енергија суштина приче. Небојша Вукановић је прије свега познат као новинар без длаке на језику, који уздуж и попријеко прелази Херцеговину и пред широким аудиторијумом изврће камење испод којег се налазе змије отровнице које се зову криминал и корупција... а камења пуне и Херцеговина а и Босна. Ипак, домети новинара су ограничени, јер након упознавања јавности са проблемом прича прелази у руке неких других људи... и обично ту стаје.

У складу с тим, бескомпромисан и срчан какав јесте, са идејом да учини нешто више за све нас, Небојша је уочио неминовност уласка у политичке воде. Његов први потез на том пољу је био Покрет чисте руке, који због непосредно прије избора повећаног "финансијског цензуса" не хвата на вријеме воз за учешће на изборима 2010. године. На локалним изборима 2012. године, Небојша се појављује као независни - нестраначки кандидат за градоначелника Требиња и том приликом осваја 4800 гласова, док уједињена (!) опозиција осваја тек нешто више и побјеђује на изборима.

На тим изборима је Вукановић био једна од ријетких свијетлих тачака, гдје су људи стварно имали могућност избора и гласања ЗА некога, умјесто стандардних "Курте и Мурте" односно "два зла". Грађани Требиња ће то јако брзо увидјети након избора, јер је нови градоначелник наставио по старом принципу, при том демонстрирајући изузетну количину новосрпске политичке бахатости и опште некултуре. Многи Вукановићу тада говоре: "Да смо знали да ће толико људи гласати за тебе, и ми бисмо, а не бисмо гласали за овог..."

Што су грађани Требиња пропустили тад, имају прилику сад да надокнаде. И не само они. Овога пута, на општим изборима 2014. године, већи дио Републике Српске има ту могућност избора гласања ЗА (умјесто до савршенства доведене вјештине гласања ПРОТИВ). Листа Небојше Вукановића ће бити присутна у седам од девет изборних јединица Републике Српске. У екипи ЗА ПРАВДУ И РЕД су већином млађи људи који досад нису били политички активни, а који сада улазе у политику да се боре против "политике". Ефективно, листа Небојше Вукановића је страно тијело у том цијелом трулом систему.

Што се програма тиче, исти је доступан на интернет страници Небојше Вукановића, прецизније на сљедећој адреси:
http://www.nebojsavukanovic.info/node/1149

Базично, поред свега наведеног у програму, уколико желимо будућност, најједноставнија ставка ће бити најтежа: одлучна и искрена борба против, корупције, непотизма и свих облика криминала, те оштро санкционисање политичара и свих одговорних лица. На личном примјеру (види текст: "Како сам бранио Републику Српску од Правобранилаштва Републике Српске") сам увидио како постоје законска рјешења која донекле штите права обичних људи, међутим, поред тога што нису довољно дефинисана и заштићена казненим мјерама, треба времена да се дође до њих, прво због корумпираног неквалитета од људи унутар правосудног система, а друго због тога што та иста законска рјешења стоје прашњава у ћошку... јер су сви и заборавили на њих.

Било како било, ставке наведене у програму представљају један општи шок за постојећи трули систем и то је план иза којег стојимо - именом, образом, савјешћу и моралом. Једина нестраначка листа на овим изборима, једина права могућност за промјену. Без пирамидалне полтронске структуре и без "ораха у џепу", ЗА ПРАВДУ И РЕД, ЛИСТА НЕБОЈШЕ ВУКАНОВИЋА је нешто сасвим другачије на политичкој сцени, оно што многи прижељкују већ дуго времена. Дакле, ни овај, ни онај, већ, НАПОКОН ДРУГАЧИЈИ.

Лични додатак:
На листу сам доспио скоро па случајно. Наиме, кроз своје скромне активности на пољу указивања на неправилности при запошљавању, временом сам декларисан као неко ко се бори против режима односно стања у којем се налазимо. Као такав, отворен сам за сарадњу са искреним истомишљеницима. Приликом доласка Небојше Вукановића у Бањалуку зарад формирања листе, исказао сам спремност да његову идеју помогнем на који год је то могуће начин... и заврших на листи.

Немам чега да се стидим, немам чега да се плашим, нисам рођен да будем миш него да будем човјек. Сматрам да сви треба да имамо услове да живимо као људи, па и поред тога што многи одбацују своја људска права, ја се истих не одричем.

Будући да сам незапослен просвјетни радник, то су ми и приоритети: просвјета и незапосленост односно рад на рјешавању асиметрије незапослености.

У ширем смислу, уколико желимо да кренемо напријед, свако мора да искасапи свог касапина: борци ће морати да макну оне који су их представљали на такав начин да је борачка популација, најзаслужнија за настанак Републике Српске, обесправљена и доведена до просјачког штапа; здравствени радници ће морати да покажу прстом на оног ко се нелегално богати од свих пренадуваних уговора; аналогно остали.

У оквиру просвјете, проблеми су од врха до дна, закони (основна и средња школа) треба да се промијене на начин који не погодује негативној селекцији, уписна политика факултета мора да се доведе у ред те да се у погледу одређених занимања "повуче ручна кочница", фарса око приватних факултета и њихове "вриједности" мора једном бити прекинута а прича о "акредитацији" истоварена право на сметљиште. Такође, мора се напокон напокон подвући црта о вриједности "нових" диплома (наспрам старих) наврат-нанос уведене "Болоње", аналогно дефинисати организација и вредновање постдипломског образовања по том принципу... и, наравно, правилници о запошљавању треба да буду доведени у ред са увидом у реалне примједбе и проблеме, јер од тога полази све - о каквом реду да дјецу уче људи запослени преко реда...

Много је тема, много је проблема, а пажње је мало, стога, ово је било, укратко, представљање Листе Небојше Вукановића и мене као једног од кандидата (додатак: Геополитичка аутобиографија); на званичној страници Небојше Вукановића (http://www.nebojsavukanovic.info/) се могу пратити активности везане за листу, ту је и фејзбук (фејзбук страница: ЗА ПРАВДУ И РЕД), а на овом блогу и мом другом блогу (http://bojan5150.wordpress.com/) се може сазнати пуно више о мени, без икакве цензуре, колико год то било добро или лоше.

Хвала на пажњи и сретно 12. октобра! 

Бојан Влајић
кандидат

Kako sam branio Republiku Srpsku od Pravobranilaštva Republike Srpske

Zdravo! Moje ime je Bojan Vlajić. Ukoliko me ne znate, ja sam stara i ofucana reklama za mlade i nezaposlene - čest gost u štampanim i elektronskim medijima u neparnim (neizbornim) godinama; u slobodno vrijeme prosvjetni radnik bez ikakve šanse za angažmanom u prosvjeti (a i van nje); autor nekolicine javno objavljenih tekstova s plastično opisanim metodama zapošljavanja danas i ovdje... s jednom razlikom spram ostalih tekstopisaca: iza svojih stavova iznešenih u tekstovima stao sam tužbama, uglavnom protiv institucija Republike Srpske. I nije što sam stao - pa se hvalim, nego što sam nakon dvije procesne godine doživio konačan epilog jedne od njih... Ovo je priča o tome kako Švaba sa Svinjskim Očicama lažiranjem konkursa za prijem radnika krši Ustav RS i niz zakona, a mi ga za nagradu vozamo Škodom...

Jeste li čuli za onu „kad vidiš jedan konkurs u zgradi Vlade, kao da si ih vidio sve“? Ako niste, jeste. Moj prvi u istoj je bio 2011. godine (Ministarstvo prosvjete i kulture RS), a tužba po tom pitanju je već 15 mjeseci u nekoj ladici Osnovnog suda u Banjaluci, poslata poštom iz Okružnog suda koji se nakon 16 mjeseci ladičarenja i neposredno prije smjene Antona Kasipovića proglasio nenadležnim (ha!). Drugi, centralna tema ovog teksta, datira iz aprila 2012...

Standardna priča: Ministarstvo nauke i tehnologije RS, unatoč zabrani zapošljavanja u administraciji, raspisalo konkurs za pripravnika za odnose sa javnošću, nešto što smatram da je, uz pasarele, ultimativni doprinos Republike Srpske XXI vijeku. (Nikad dovoljno službenika za odnose s javnošću i pasarela.) Obzirom da sam zadovoljavao uslove, makar na papiru, prijavljujem se - uvijek mi je drago otići u zgradu vlade u NEŠPICASTIM cipelama... malo kontrasta onim tamo rođacima.

Sve regularno, oglas, prijava, poziv na razgovor, dolazak na razgovor. Kandidati kao kandidati, uvijek ih se držim podalje, da ne bih čuo glupe priče o konkurisanju. Za dva radna mjesta (drugo radno mjesto je neka još gora nebuloza od portparola) kandidata je sedamdesetak, tridesetak nas je u istom terminu. Ispituje tročlani žiri, ocjenjuju i procjenjuju profesionalne kvalitete kandidata. Predsjednik „komisije“ je poznanik, moj otac mu je nekad bio (fudbalski) trener što opet ne znači da smo ovce čuvali zajedno pa da u prvom minutu razgovora ispali „jebi ga, tako ti je to“ kao komentar na stanje danas. Inače, baš mi treba on, momak sa solidnim oštećenjem mozga od pretjerane upotrebe laka za kosu - zaposlen u zgradi Vlade, da objašnjava „kako je to“. Ja, jebi ga, ne znam. Elem, razgovor je trajao nekih 17 minuta, bar je tako diktafon u mom džepu pokazao; vrijedi izdvojiti da sam igrao potpuno otvorenih karata i rekao kako sam prethodno tužio Ministarstvo prosvjete i kulture RS zbog očigledno namještenog konkursa... Zašto pisati između redova.

Nakon nekog vremena je stiglo obavještenje o rezultatima konkursa. Kao i obično, nisam bio primljen već je primljen kandidat Sanda Desnica, na šta ne bih imao nikakvu primjedbu da nisam pažljiv čitalac novina. Naime, Sanda Desnica je 22. februara 2012. godine u dnevnom listu „Press RS“ predstavljena kao službenik za odnose sa javnošću Ministarstva nauke i tehnologije RS a zatim dva mjeseca kasnije primljena na to mjesto. Dakle, klasičan slučaj konkursa po mjeri, vidljivo „iz aviona“. Međutim, treba to OČIGLEDNO dokazati...

Koja je uloga sove (Zavoda za zapošljavanje RS)?

Standardno, ulažem prigovor u vidu pitanja „kako i zašto“, budući da uz obavještenje nisam dobio nikakvo obrazloženje te u zakonskom roku dobijam bodovnu listu kandidata gdje vidim da sam drugi... sa donje strane. Da već spomenuti „komisionar“ nije ispravio svoju ocjenu sa 0 na 1, dijelio bih zadnje a svakako i posljednje mjesto. Ipak, ništa drugo se i ne može očekivati, već je taj prigovor samo (obavezna) usputna stepenica do tužbe...

E, sad, znate kako kažu, „olovka piše srcem“? Tako i ja pišem te tužbe, obzirom da pravnik nisam i ne bih mogao biti... zbog tog srca. Nekako sam to sročio, izručio na papir svu tugu i bol i to uručio Osnovnom sudu u Banjaluci... a oni su opasno imuni na tugu i bol. Sudija Dragomirka Stanojević mi konsekventno nekoliko puta vraća tužbu na ispravak, što ne bi bilo tako sporno da zahtjevi i obrazloženja u tim njenim rješenjima nisu u ozbiljnom sukobu sa mozgom. Na prvo od tih sam odgovorio pristojno, a s vremenom su moji odgovori postajali sve vulgarniji - u granicama pristojnosti, jer se drugačije ne može. Valjda je nekad Dragomirka skontala da ne planiram odustati, pa organizovala pripremno ročište, na kojem smo za 10 minuta riješili neke stvari oko kojih smo se dopisivali mjesecima. Iznenađenje za sve prisutne (sem mene) na pripremnom ročištu je bilo kad sam rekao da ne tražim to radno mjesto, već da je moj cilj da konkursi imaju smisla; naknadno sam za to radno mjesto izjavio da je to jedna obična rupa u budžetu ali ako već konkurišem negdje, ne želim da me prave budalom. Ja budala nisam, za razliku od nekih aktera ove priče...

Naime, Pravobranilaštvo RS koje zastupa RS odnosno Ministarstvo nauke i tehnologije RS je uz odgovor na tužbu priložilo jedan jako bitan dokument, izvještaj „komisije“ o konkursu gdje se kao kvalitet kandidata Sande Desnice crno na bijelo navodi to što je „obavljala poslove službenika za odnose sa javnošću u Ministarstvu nauke i tehnologije RS“ te je upoznata „sa načinom na koji se obavljaju odnosi sa javnošću unutar institucija RS“, što su stavke koje je stekla na osnovu „ugovora o privremenim i povremenim poslovima“ kojeg je zaključila 17. februara 2012. godine, svega deset dana prije nego što se ministarstvo obratilo Zavodu za zapošljavanje RS sa „potrebom“ angažovanja radnika. Naravno, taj ugovor koji je ona zaključila je bio zbog „povećanog obima posla“, što zaobilazi javnu konkurenciju. I to je njima sasvim logično i normalno. Znači, budale iz crtanog filma... su administracija Republike Srpske.

Dragomirka ne odgovori na pitanje o razlici između zaposlenosti i obavljanja poslova...

Nego, iz Maroka se moralo dalje: nakon pripremnog komičnog ročišta uslijedilo je tragično glavno ročište. Mala soba 2 x 2, nasuprot mene Dragomirka Stanojević i njena nepismena zapisničarka, lijevo od mene neki iz Pravobranilaštva RS, momak koji je uspješno iskombinovao minđušu i špicaste cipele, desno od mene Sanda Desnica i njena advokatica iz skupe advokatske kancelarije, žena sa najtanjim usnama na svijetu. Ja povremeno pogledam njih, oni mene nikako. Objašnjavam Dragomirki koješta o konkursu i konkursima od Kulina Bana, ona kolači oči (nije žena upućena u ove moderne fazone: nepotizam, korupciju, nezaposlenost...), kasapi i parafrazira moju govoranciju nepismenoj zapisničarki, minđušar viče „prigovor“ a skupa advokatica čeličnim pogledom buši zid i hladi prostoriju bolje od klima uređaja. Vaistinu mi žao što nisam sačinio video snimak. Ja kažem OČIGLEDNO, oni kažu paušalno. Ja onda kažem Dragomirki da prosudi... i kraj. Potpisašmo zapisnike pa svako na svoju stranu.

E, sad, vrijedi napraviti malu digresiju zarad ilustracije koliki su zapravo cirkus naše institucije. U listu „Respekt!“ (#35, 10. jun 2013. godine) je objavljeno kako je čeoni glavati gospodin Ministarstva nauke i tehnologije RS, (napaljeni) Švaba sa Svinjskim Očicama, seksualno uznemiravao/ucjenjivao jednu službenicu za informisanje, do te mjere da je ona morala dati otkaz; Sanda Desnica na glavnom ročištu izjavi kako je dala otkaz. (Poaro? Holms? Neko?) Dodala je da je kasnije počela obnašati istu funkciju u Agenciji za informatičko društvo RS, autonomnoj sekciji za odlikaše unutar Ministarstva nauke i tehnologije RS. Tri i po zaposlena i službenik za odnose sa javnošću.

Fin, pristojan momak, svira gitaru...

Nego, prođe zakonski rok za presudu a malo poslije toga dođe i presuda. Dragomirka Stanojević je zanemarila sve što sam rekao i priložio (npr. tekstove „Ministri dovode nove kadrove uprkos zabrani“ - o taloženju namještenika u ustanove i „Ministarstvu nauke i tehnologije mišljenje sa rezervom“ - gdje se ističe potreba sklapanja ugovora o privremenim i povremenim poslovima u skladu sa zakonom). Umjesto toga, presuda je bila kompilacija odgovora Pravobranilaštva RS i skupog advokata Sande Desnice, te sam po istoj proglašen dužnim 1.455 KM - 750 KM mom dragom entitetu (u šta su uračunati neki bonusi i gratisi jer se minđušar jako trudio dok je vikao „prigovor“) i 705 KM skupom advokatu Sande Desnice. Moram priznati da sam po prijemu presude razmišljao o tome da odem udariti nogom Dragomirku Stanojević, međutim, ta tri minuta su brzo prošla pa sam napisao žalbu Okružnom sudu zbog apsolutno bitnih povreda parničnog postupka i nepotpunog i netačno utvrđenog činjeničnog stanja te istu predao u zakonskom roku. Na tu moju žalbu Pravobranilaštvo RS nije reagovalo a skupi advokat je poslao neki odgovor kojim traži neke pare i spominje kamate. Želje su želje, nekima se i ostvare: ja sam se tako prilikom tuširanja trljao i ponavljao „hoću bicikl“ pa sam dobio bicikl; oni se nisu dovoljno jako trljali...

Nakon nekoliko mjeseci plava koverta, Okružni sud izražava svoje mišljenje: 180 stepeni. Nisam dužan. Oni krivi. Okružni se popišao na Dragomirkinu presudu. OČIGLEDNO je OČIGLEDNO.

Jeste li čuli za neki sličan slučaj?

Dakle, Okružni sud konstatuje da je ovom retardiranom metodom izbora kandidata prije izbora kandidata prekršen Ustav RS i Zakon o radu RS. Isto tako, prekršen je i Krivični zakon RS, Član 227. (ćorka!), prekršiše ga Švaba sa Svinjskim Očicama i njegova bedna piskarala, a da nisu trepnuli. Oni su sve to prekršili a branilo ih je Pravobranilaštvo RS koje se borilo protiv mene. A ja sam se tužbom protiv Republike Srpske zapravo borio za Republiku Srpsku, poštovanje njenih zakona. Poprilično dijabolično, zar ne?

I na kraju, zašto sve ovo... a na kraju i tekst o ovome? Zašto vrijeđam državne službenike, vrhunske potrošače kancelarijskog materijala, stvaram sebi neprijatelje? Zato što mi je stalo da temelj države u kojoj živim ne bude od govana. I sve ovo je neko morao uraditi, jednom. Taj neko sam, eto, ja. A šta tek ima da se uradi...

Logika Pravobranilaštva RS

P.S. Nećete vjerovati, Švaba sa Svinjskim Očicama je i prije Sande Desnice imao službenika za odnose sa javnošću... a potpuno istog tog službenika je imao i poslije nje -  provjerio sam telefonom. To je jedan provjeren momak čije je radno mjesto pošteno plaćeno. Ono što me zbunjuje jeste što je 7. jula 2014. godine opet raspisan konkurs za to radno mjesto...

Ministarstvo finansija: konkurs za 24 nova službenika

Prema istraživanjima pojedinih nevladinih organizacija 58 % mladih u BiH je nezaposleno i ta stopa se, kao i ukupan broj nezaposlenih u zemlji, povećava iz godine u godinu.  

U većini javnih ustanova, što državnih što entitetskih, nemaju problema sa zapošljavanjem. Prije nekoliko dana, Ministarstvo finansija Republike Srpske je raspisalo javni konkurs za prijem, vjerovali ili ne, 24 nova službenika. Mahom je riječ o ekonomistima i pravnicima, a iz ministarstva objašnjavaju da nisu u pitanju samo novi radnici, nego da će pojedini biti preraspodijeljeni u okviru već postojeće sistematizacije u ministarstvu.
 
 “Što se ti buniš, kad se ostalih 68 kandidata ne buni” – rekli su Bojanu Vlajiću nakon jednog od desetina bezuspješnih pokušaja da regularno, putem konkursa, dobije posao u državnoj službi.
Zalud je profesor engleskog jezika i član MENSE nastojao da se zaposli bar na godinu dana, kao pripravnik, jer bi se tu uvijek našao neki podobniji kandidat,…ili kandidatkinja. Zbog jednog takvog konkursa Vlajić je tužio Ministarstvo nauke i tehnologije RS. Spor je, treba li reći, izgubio, sada još mora platiti 1.500 maraka sudskih troškova.

19. decembra ove godine Ministarstvo finansija Republike Srpske je raspisalo konkurs za prijem 24 nova službenika, iako se zna da je ono već najbrojnije i da je ta brojnost obrnuto proporcionalna rezultatima koje Republika Srpska ima na finansijskim poljima. To je prosto nevjerovatno, radi se o otvorenom ruganju nezaposlenim ljudima, pogotovo mladima sa diplomom, jer se zapošljavanje tolikog broja administrativaca, pogotovo u nimalo efikasnom resoru, ničim ne može opravdati, navode ekonomisti koji se bave analiziranjem tržišta rada.
 
Umjesto da administracija bude u službi privrede i proizvodnje, kod nas je obrnuto, čudi se i Siniša Vukelić, urednik portala „Kapital“. Podsjeća na to da pomenuto ministarstvo prima nove službenike u momentu kada još vodi sudske sporove sa pojedinim bivšim službenicima koji su ostali bez posla, a potom tužili ministarstvo i po svemu sudeći će biti vraćeni na radna mjesta.
Iz Ministarstva finansija, do kraja radnog vremena, nismo dobili odgovore na pitanja koliko je tačno službenika zaposleno u tom resoru, a koliko ih je u proteklom periodu ostalo bez posla ili svojevoljno napustilo ministarstvo.
 
U nezvaničnom razgovoru nam je samo rečeno da će neke od predviđene 24 pozicije vjerovatno biti popunjene već postojećim kadrom unutar ministarstva, a da je oko 30-ak službenika, u proteklom periodu, napustilo ministarstvo.
Ono je, ipak, i dalje ubjedljivo najbrojnije, sa oko 200 činovnika, a termin „javni konkurs“ je i dalje u vrhu ljestvice najvećih podvala i nonsensa ovog vremena i društva.

***

Iako kopirano sa portala Frontal, ovo je zapravo tekstualni dio priloga Dnevniku BN televizije od 24.12.2013. godine. Autor priloga je Mito Travar, novinar po moranju, pjesnik po izboru, poznanik kojem sam rado izašao u susret da se još jednom pojavim na televizoru kao stara i ofucana reklama za mlade i nezaposlene.

Bojan Vlajić protiv Republike Srpske (i Sande Desnice)

Sad mogu reći: "Doživio sam i to." Između ostalog. Suđenje, prvo u nizu, protiv Ministarstva nauke i tehnologije RS odnosno RS kao prvotužene i Sande Desnice, onomad službenice MNT, kao drugotužene. Ja tužim, a oni se brane...

HOĆU DA SE ZAPOSLIM POD JEDNAKIM USLOVIMA, AL' NE IDE... to je priča.

Prethodno sam pisao o tom slučaju (PRVI PUT, DRUGI PUT, TREĆI PUT), pa ukratko: standardna (uhodana) šema, raspisan konkurs za mjesto koje je već popunjeno. Sanda je prvo tu primljena na dva mjeseca "zbog povećanog obima poslova", tako da je grijala stolicu u trenutku kad su ostali kandidati grijali hodnik MNT, a zatim je primljena i na konkursu, gdje je pobijedila javnu konkurenciju (ova rečenica zaslužuje mnogo više navodnih znaka, al' sam lijen da ih sijem). MNT se i ne stidi toga tako da je u svom izvještaju navelo za nju "kandidat je upoznat sa načinom na koji se obavljaju odnosi s javnošću unutar institucija Republike Srpske"... i to je jedina njena "realna" prednost, jer i svi ostali sa uže liste imaju korektan prosjek, elokventni su, te ponešto pride... na stranu to što je kod pripravnika (lica bez radnog iskustva) "bodovano" honorarno radno iskustvo - nobl svet za to kaže "nonsens".

E, sad, pomenuto upoznavanje sa "načinom na koji se obavljaju odnosi s javnošću unutar institucija RS" se desilo upravo u MNT, gdje je primljena bez javne konkurencije (na osnovu MNT ugovora 19/6-010/122-5/12 od 17.02.2012. godine), a zanimljivo je što je danas istakla da je u isto vrijeme obavljala i poslove službenika za odnose s javnošću Agencije za informatičko društvo... na koju ću se vratiti. Primljena "zbog povećanog obima poslova", radila je taj posao na dva mjesta. Pohvalno.

I, sad, unazad na sam razgovor, na stranu sav apsurd komunikacije sa natapiranim idiotom Mirzom Bajrovićem (predsjednikom komisije za prijem radnika), jedan egzotičan detalj izdvajam: Helena Joldžić, drugi član komisije, u jednom trenutku je istakla "kako su oni malo ministarstvo, te kako je jedno vrijeme treća članica komisije (Sanela Vuklišević, inače prof. srpskog jezika), obavljala te poslove za ministarstvo", a u trenutku samog razgovora je na vratima kancelarije Mirze Bajrovića pored njegovog imena stajalo "Nikola Plavšić - službenik za odnose s javnošću" (inače, to ime i danas stoji na internet stranici Vlade RS - spisak kontakata za ministarstva). Dakle, jedan koristan savjet na ovom blogu: studiranje žurnalistike se isplati, jer očigledno ima viška mjesta za novinare po ministarstvima... doduše, poželjno je da imate mamu koja će platiti to radno mjesto.

Međutim, ima tu nekih malih tehničkih poteškoća. Na prethodnom ročištu sam kao dokazni materijal predočio novinski tekst "Ministri dovode nove kadrove uprkos zabrani" (Nezavisne novine, 02.02.2011) gdje se spominje zabrana zapošljavanja novih radnika u javnu službu koja je od 2010. godine mrtvo slovo na papiru, još uvijek aktivna - nije poništena, valjda zato što nikad nije ni poštovana. Isto tako, kao prilog sam dodao i tekst "Ministarstvu nauke i tehnologije mišljenje sa rezervom" (Nezavisne novine, 29.04.2013), gdje stoji da se jedna instrukcija odnosi na "potrebu sklapanja svih ugovora o povremenim i privremenim poslovima u skladu sa odredbama Zakona o radu". Da li je Sandin ugovor koji je "upoznao sa načinom" zaključen malo nakrivo, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali, gdje ima dima...

No, pravi šlag na tortu jeste činjenica, danas potvrđena, da je Sanda dala otkaz u MNT. Jesu li to muda, obraz, petlja, nešto četvrto... ne bih znao, ali, u današnje vrijeme krize i problema, sa 50% nezaposlenih u zemlji, dati otkaz na takvom radnom mjestu, mora to biti jak razlog. U ovom slučaju je razlog bio seksualan (ali ne u maniru Seksualnog vaspitanja u teretani Sokolskog doma): "gospodin" ministar Komić je imao određene nečasne ideje spram Sande, što je objavio magazin Respekt u tekstu "Čak i Ćurguz poželio ljubavnu avanturu na Mrakovici?" (broj 35, 10.06.2013). Na žalost, nisam iskoristio na vrijeme priliku da Sandu upitam da li je ona osoba spomenuta u tom tekstu, no, njena potvrda da je dala otkaz... Isto tako, to objašnjava i način njenog zapošljavanja. Jer, seksualno uznemiravanje je uznemiravanje nekoliko zakona, i da je ona primljena propisno, valjda se ne bi plašila da podigne tužbu protiv Komića. Sem ako, nekim slučajem, ne vjeruje u pravnu državu...

Ipak, Sanda vjerovatno vjeruje u sreću, jer joj se posrećilo da je nakon davanja otkaza u MNT zaposlena kao službenik za odnose sa javnošću u Agenciji za informatičko društvo, koja je u okviru MNT. Dijabolično, zar ne?

No, Sanda Desnica je najmanji problem u ovom slučaju. Problem je ova uhodana kvarna šema zapošljavanja koja se mora rasturiti, a vidjećemo da li sudija Dragomirka Stanojević ima snage da prekine makar jednu alku tog lanca... Presuda stiže poštom, uskoro.

A ja, što sam mislio po samoj objavi oglasa konkursa, to sam rekao i danas na suđenju: to radno mjesto je jedna obična rupa u budžetu, nepotrebno je, te tužbenim zahtjevom ne tražim to radno mjesto. Međutim, ako već konkurišem negdje, ne želim da me prave budalom i odbijaju "sa vrata". Za to se borim svim dosadašnjim tužbama, i boriću se, dok ne ostane samo jedan na nogama, naravno, ja.

I, da, simpatičan momenat je bio, predstavnici tuženih su, kao i dosad, tražili da sud sve moje odbaci, da ništa nisam dokazao, a ja da platim njihove troškove. Iskreno se nadam da su vjernici, jer i da izgubim, samo im Bog može platiti (i suditi).



P.S. Na početku suđenja mi je saopšteno da je radnica za prijem dokumenata u sudu izgubila moj posljednji podnesak sa kojekakvim kopijama dokumenata za tužene stranke, međutim, nešto se našlo u računaru, pa je ovo glavno suđenje održano danas. U suprotnom, morao bih opet dostaviti kopije. A radnica suda izgubila.

P.P.S. Kopija današnjeg zapisnika, naknadno uvidjeh, jedno fascinantno štivo, s obzirom na količinu logičkih i gramatičkih grešaka:

A ako budem dokon, napraviću prevod ovog ovdje... majkumuzapisnika. Što ga više gledam, fakat mi dođe da volontiram kao zapisničar kod Dragomirke Stanojević.