Na poluvremenu popisa...

Prethodno:
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2013/08/izbor-popisivaca-negativna-selekcija.html

Nenad Vlajić, u prethodnom tekstu spomenut, moj je rođeni brat - ne krijem, koji poprilično dijeli sudbinu nezaposlenosti sa mnom. Ipak, ni to ga nije naučilo da bude spreman na sve, pa i na "inženjering" prilikom izbora popisivača, kad nije prošao. Bio je veoma uzrujan situacijom tako da je napisao tekst o svom iskustvu koji proslijedih Frontalu:
http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=36434

Ipak, to je bilo ništa naspram uzbune koju je digla moja majka...
Dan-dva nakon objave konačne liste (na kojoj se Nenad nije našao), čitavo je jutro provela pričajući na telefon, indisponirano, a ujutru ljudi spavaju... pa i ja. Elem, ti razgovori su spavanje učinili neugodnim, pa sam u jednom trenutku morao ustati, a kad sam već ustao, krenuti prema kuhinji. U prolazu srećem majku:
- Ko je to bio posljednje (na telefonu)?
- RTRS.
- Eis!
- Doći će da snime prilog. Ja hoću da to bude SRPSKA TELEVIZIJA, jer sam rekla da mi samo nju gledamo!
[Molim Vas, nemojte se kikotati, ovo je ozbiljan tekst, prim. aut.]

Prilog je vaistinu snimljen i emitovan u Dnevniku 3, a par dana nakon toga Nenad je dobio poziv da se priključi obuci za instruktore. Rekoše mu da su odustali neki*. U tom trenutku, djelovalo je to malo sumnjivo - ni pojavljivanjem na televiziji a ni pisanjem nikad ne dobih posao, samo prijetnje - al' dobro. Nek' se nešto dešava. Nenad je znao da je taj posao mrkva na jako dugom štapu, al' s obzirom da je profesor geografije, kaže da je u pitanju profesionalna radoznalost...

***

Kao što je pomenuto u prethodnom tekstu, rezultati ovog popisa će se koristiti u svrhe raspodjele državnih kolača (poslova), tako da je bitno da svakog ima što više, i tu je suština "političkog problema". Kao prošle godine na izborima, gdje su se muslimani iz raznih krajeva registrovali u Srebrenici za glasanje, tako je sad potrebno da se "nacrtaju" na svojim starim/napuštenim/kućnim pragovima, što će reći da se valja dokotrljati u Fordu starom iz daleke Švedske. I evo šta se dešava...

Popisivač dolazi na vrata, nema nikoga. Prvi put - ostavlja poruku o narednom terminu i kontakt, drugi put - ostavlja poruku, treći put, četvrti put sa svojim instruktorom - tu je tačka. Stan se popisuje kao prazan. Nakon dva dana se pojavljuje čovjek koji želi da se popiše. Tek stigao. Pretpostavite ko je i odakle je. NE MOŽE, prije svega zbog referentnog datuma popisa.

Referentni datum popisa? Da. Popis se vodi na datum 30.09.2013. godine, 24:00. Ko je tu bio tad, taj je tu. Ko nije tad...** Naravno, s obzirom da se popis sprovodi 15 dana, ima tu prilike za ovo i za ono, ali, granica - pasoš - pečat - datum. Naravno, to je sve naknadna provjera, a koliko će biti volje za tu provjeru, to je sasvim drugo (političko) pitanje.

Isto tako, narod je narod, a narod je glup. Srbe (u Bosni i Hercegovini) je zaplašio njihov precjednik Mile Dokurac lično, rekavši da će biti krivičnih prijava za sve koji se ne budu izjasnili kako treba. [Ja iznevjerov'o, prim. aut.] Mislim, "kako treba". Ko je zaplašio muslimane, teško je reći, međutim, dešava se da se ljudi javljaju nakon što su se popisali sa željom da se izbrišu neki podaci ("Znate, pogriješila sam, moj sin zapravo živi u ____, a ja mislila da to može tako..."), međutim, jednom potpisan obrazac P1 je završena stvar. Doviđenja, gospođo.

Isto tako, popisivači nisu lišeni neugodnosti, a to se posebno odnosi na mlade i zgodne popisivačice koje nakon popisa žele da izađu iz domaćinstva, ali im zaključana vrata smetaju pri tome. "Sjedi ti, ćero, još malo tu." Da li je djed bio dodatno ljubazan iz ovih ili onih razloga, teško je reći, ali činjenica da nije trebao biti baš toliko ljubazan. Naravno, tu su i druge vrste ljubaznosti u vidu prijetnji popisivačima, ali o tome već neki drugi pišu (Nezavisne novine: Instruktoru za popis prijetila da će ga ubiti).

E, sad, za one koji ne znaju ili se nisu dovoljno uputili - instruktori popisa imaju zapravo poprilično naporan posao. Pored obuke koju su sproveli, oni stalno nadgledaju rad svojih "učenika", stoje im na raspolaganju - konsultuju, i u kritičnim situacijama sa njima idu na teren. To nije loše ako je teren neki pitom, seoce, a onda ide kafa, rakija, pita, supa, kolač za popisivača, međutim, ako je teren nezgodan kao banjalučko naselje Vrbanja...

Dakle, Vrbanja, Nezavisne novine: Uzeli godišnji odmor da se upisu kao Bošnjaci. Već spomenuto, iz daleke Švedske ovamo... što ne da nije u redu, već nije po zakonu. Ljudi koji žive vani, zamišljeno je, preko internet stranice preuzimaju formular koji štampaju, popunjavaju, šalju zemljanom poštom. Malo komplikovano, ali ipak jeftinije nego doći iz Švedske... al' džaba. Međutim, kada dođu ovamo želeći da se popišu, i pri tom mašući papirima za još 20-ak ljudi, stvari postaju sumnjive. Ukoliko popisivač nanjuši tu sumnju pa se pozove na zakon, zna se desiti da se druga strana poziva na hodže i muftije...

Bilo kako bilo, popisivaču iz Vrbanje treba pisati beneficiran radni staž. Džaba što su došli predstavnici iz međunarodnih organizacija koji prate popis, rekli kako u svom radnom vijeku nisu vidjeli ništa slično, te da će o svemu biti obaviještene sve ambasade, džaba...

Na sve to treba dodati i prisutnu nesposobnost onih koji su pripremali popis (ruku na srce, ta nesposobnost je i djelimično zbog neiskustva), loše procjene (npr. zbog divlje gradnje zna se desiti da popisivač ima tri puta više posla/popunjenih obrazaca nego što je to bilo zamišljeno), zatim, tu je niz ljudi koji vrše popis a koji su se tu našli na pogrešan način i iz pogrešnih pobuda, nepripremljenost za obradu podataka (problem oko skladištenja materijala u toku popisa na koji ponegdje uopšte nisu mislili) a onda opet, kad se svi papiri ispune, tek onda slijedi igranka: kad političari krenu svoje prekrajanje, važeći-nevažeći, pa zatim optužbe i prijetnje koje će rezultirati... ničim.

Al' eto, popis stanovništva se napokon dešava. U normalnim zemljama na svakih desetak godina, a kod nas, sad pa ko zna kad...


* Dosta je odustajanja, i to sasvim logičnog: prvo, to nisu neke pare, a drugo, originalno se bilo prijavilo dosta ljudi koji su zaposleni i mislili su se baviti popisom "sa strane", međutim, kad su shvatili da je potrebno posvetiti 12 sati svog dana...

** Da unaprijed znaju oni koji planiraju doći za Bajram.

BEZVLAŠĆE U SLUŽBI VLASTI

Nezaposlenost, siromaštvo, kriminal, korupcija i ostalo što nam kaže Trensperensi pare operensi Internešnel. Stanje je, realno, loše. Kad će se popraviti?

Nismo mi toliki šampioni, moj prijatelju (al' je pitanje da li ćemo se boriti do kraja). Mi zarez koji smo rođeni i živimo na području države u kojoj se desio najkrvaviji građanski rat na kraju XX vijeka. Nije to samo kod nas tako. Čak i Ljuti Anderson iz daleke Australije kaže: "Tužna je činjenica da se bogati stalno bogate, a siromašni, oni samo ostaju na istom." Ono, globalni podatak: manje od 1% čovječanstva upravlja sa više od 90% bogatstva na zemlji. A šta će im, majku im jebem, šta će im?

Ko zna šta će im. Sigurno im ne treba. A nama treba. Hljeba. Da normalno živimo. Može i crnog, hljeba. A nema. A nas malo ima (i nismo toliko gladni, valjda). Šaka riže. I na tu šaku opet dođe taman dovoljno kukolja da sve zajebe. Rekoše to lijepo Jovan Cvijić/mladi imenjak Marić, Arčibald Rajs, Slobodan Jovanović i još neki: inTELEgencija rukovodeća, kao tele tretira narod. Političari gori od gorega, zle majke, još goreg oca i veoma uspješnog incesta. Jesu li oni normalni, jesu li uopšte normalni?

Zna li onaj Kinez što pojede šaku riže dnevno (i sit je), šta znači biološki nestanak? Ili oni Indijci što na livadi umjesto jastuka glavu na kravu pa odmori malo? Ili naši stari drugovi iz Nesvrstanih zemalja, što ih ni privatizacija nije omela da hvataju virus side k'o što djeca fataju leptirove u mreže? Boli njih natprosječno velika kita za to, k'o i onog Finca što pravi Nokiju al' opet pada u depresiju. Al' mi se prosušmo k'o... riža. Nema nas nigdje. Nema politike, nema ekonomije, nema ideje, nema života. NEMA ŽIVOTA.

Bijela kuga je tihi ubica, samo što nikako da ubije Karleušu i njoj slične. Oni se razmnožiše, cvjetaju. Oni neki drugi nikad ne polete, a neki polete pa procvjetaju u Kanadi, zbogom žohari. I, jebi ga, još malo pa nestalo. Ode narod u kurac. A niko kriv. Nema odgovornosti. Nije utvrđen zločin, pa nema ni kazne. Ko, šta, gdje? Nemamo pojma! A onda ti kažu da je svako mate mišo Kovač Svoje Sreće. Aha. Može, kovač, može, samo što ti ovdje ne dadnu čekić pa treba kurcem da iskuješ potkovicu. Srećno!

Pravda za sve, zakoni, prava, ljudska, dječja, ženska, parada ponosa, ombudsmani, pingvini u Švedskoj, kurac-palac. A onda ti neko u pola noći provali u kuću: 1) ubiješ ga - ideš u zatvor; 2) ubije te - ideš dva metra pod zemlju. Nije čak predviđen ni neriješen rezultat za taj meč. A i on mislio da ti imaš, a što imaš, ako imaš, nisi baš rad da daš. Lako je dati kad imaš. Zato zlatna ribica daje. Al' kad nemaš... Mada, ima ih koji imaju pa ne daju. Hm... kontradiktornost upravo utvrđena.

Vajni naši izabrani predstavnici vlasti. Imaju. Tamne limuzine. Doduše, rijetki Mercedesa, vaistinu. Tito je bio i ostao Tito za sve njih. Nije se krio iza tamnih stakala, čovjek je bio kao u izlogu, majku ti božju. Bijelo odijelo! A ne kao ovi prijatelji, braća i kumovi (sa naglaskom na kumovi). Kao princeza u kuli zamka. Okolo strateški raspoređeni ćelavi zmajevi, nema da njima neko u pola noći provali u kuću. Iako imaju i ne daju. Neće njima niko provaliti jer ćelavi zmajevi bljuju vatru, a kad bljunu... zna se desiti da ubiju čo'jeka a ne odu u zatvor ufoču il' uzenc'u. Eto vidiš. Disparitet.

I kako to onda, majku mu jebem, da meni svaki put hm-ha ispadne, a njima hm-ha ne ispadne?

Ne ispadne im jer je sve "pokriveno zakonom", a zakone skrojiše oni što ih spomenu Ljuti Anderson, Jahači Moćnog Dolara i ostale konvertibile. I tamo, da, i tamo. Za one kojima nije prokleta Amerika i zlato što sja te sanjaju od Aljaske do Meksika, i za njih važi činjenica o zdravstvenom osiguranju u "Zemlji slobodnih i domovini hrabrih", cijeni obrazovanja itd. I za njih važi ono što kaže naftni lobi, duvanski, pederski. I to je zakon. Džaba što ga gledaš i vidiš da ne valja. To je zakon, skrojiše ga. A kako ga tek skrojiše ovi ovdje naši, nepismeni i pohlepni...

Sijeci, krpi, otkini, zamuljaj, pobriši, tu malo kita dodaj, nisam dobro ošmirgl'o, nema veze. I sve po zakonu, ovako kako jeste, idu prije svih dva najpopularnija sporta: pravo i ekonomija, pa onda i sve ostalo. Nema para, nema posla, nema posle seksa pivo, uz pivo slani keks, nema porodice, nema budućnosti. NEMA ŽIVOTA. Fakat, kad skontaš, nema. Realno, kad skontaš, može ti se desiti malo da popizdiš. Našikaš se, napraviš haos, može-bit' prekršiš zakon. Zakon kaže da se ne smije kršiti zakon. Nemaš pravo da kršiš zakon. A k'o imaš neka prava. Imaš... al' đe ti je?

I kako to kaže narod, prođe ljeto trideseto ja se ne oženih (doduše, Ružica Palikuća - Ruška kaže "Puk'o mi je film!"), stakla njihovih limuzina su sve tamnija, zamkovi sa kulama sve veći a sve oko tih zamkova je u sve većem kurcu, fina jedna spirala prema dole, onih devet krugova, pa ima još ispod toga atomsko sklonište. Tu se čuvaju specijalne rezerve siromaštva, nezaposlenosti, kriminala i korupcije, paketi iz stranih donacija. "U slučaju rata porušiti zid." A on porušen već odavno. Realno. Kad će se popraviti? Kako će se stvari okrenuti?

Odgovor je veoma jednostavan: kad bude pravde za sve, biće (pravde) za sve. A kako (će se) to (desiti)? Kad se bezvlašće otme iz ruku vlasti. Otme. Otrgne. Prije toga ne. Dok ćelavi zmajevi ne zamirišu u vatri (ne nužno roštiljskoj), neće se ništa promijeniti. Da li će to biti vatra drugih ćelavih zmajeva ili pak praćka, nije pitanje, kratkoročno. Bitno je da zaboli. Jer, to je evolucija, ako dosad nije bilo jasno, ono najjasnije, najjednostavnije. Mora se ukinuti prirodni zakon - zakon jačeg, da bismo došli do ljudskih zakona - zakona pametnijeg. Da, tu smo, na toj stepenici.

Kad svi jednako budu dijelili nepravdu, onda će doći do pravde.

P.S. A rekao bi čovjek, fin neki narod ovi, ovako kad ga vidi na fejzbuku. Voze kola, pušu cigarete, češljaju se po posljednjoj modi, slušaju hitove. A kurac. Formacija vrhunska: piramida stamenija (a i primitivnija) od onih u Egiptu, na vrhu najglasniji vo. Riče, bjesni, urla. Onih par direkt ispod njega pažljivo slušaju, a oni što su debelo ispod njega/svega su već ogluvili od rike, ne znaju da li stvarno ne čuju ili se prave da ne čuju. Ne znaju da li ih leđa bole od udaraca bičem ili od toga što su se sami pogrbili.