Još jedna preinačena presuda Osnovnog suda...

Tužan li je dan kad se moram oglasiti na ovom blogu, ali možda ga neko i čita, pa eto...
Umjesto nekog lijepog pisma, danas stiže plava koverta. "Nešto od Osnovnog suda", kaže poštar snuždeno, na šta vedrijim tonom odgovaram: "Ma više i oni i njihove gluposti"... i baš gluposti.

Elem, stigla drugostepena presuda u slučaju protiv ŠUP škole. Ukratko, hronologija (od konkursa u avgustu/septembru 2011. godine pa naovamo):
1) ŠUP škola me otkači sa konkursa zbog toga što nisam priložio uvjerenja o nekažnjavanju i nevođenju krivičnog postupka (što je nezakonito po Zakonu o zaštiti ličnih podataka BiH);
2) Žalim se Ombudsmanu za ljudska prava BiH s nadom da će uraditi nešto... što nisu;
3) Pišem tužbu sudu;
4) Osnovni sud (Dragomirka Stanojević) me handri zbog adrese drugotužene (koju ja uopšte neću da tužim) te na osnovu toga odbacuje tužbu;
5) Okružni sud poništava odluku o odbacivanju i stvar vraća u postupak;
6) Osnovni sud (Maja Krajnović) sudi kako sam nezakonito odbijen sa konkursa ali tom prilikom nisu prekršeni nikakvi (bitni) zakoni.

I sad ovo...
Okružni sud odlučujući drugostepeno uvažava sve žalbene navode prvotužene, preinačava presudu tako da apsolutno nisam u pravu, pri tom ignorišući Instrukciju Ministarstva prosvjete, Preporuku Ombudsmana kao i sam Zakon o zaštiti ličnih podataka BiH na čemu je sve zasnovano - a koji se nigdje ne spominje u obrazloženju - te nalaže meni da nadoknadim troškove parničnog postupka prvotuženoj u iznosu od 1.125,00 KM.

E, sad, šta je ovdje zanimljivo?
I dalje imamo slučaj da sve dosad što je Osnovni sud donio ili presudio, drugostepeno je poništeno ili preinačeno. Što se mene tiče, to su dva poništena rješenja i dvije preinačene presude. Jeste, preinačavanje ove presude ne ide meni u korist, međutim, ni od preinačavanja prošle presude (slučaj protiv Ministarstva nauke i tehnologije RS) nisam imao neke naročite koristi u nekom širem smislu stvari.

Ono što je bitnije, jeste da mi je drago da je došlo do ovoga. Da konačno neko mora da fasuje. Pa ćemo vidjeti ko će. Rok za plaćanje je 15 dana od donošenja (tako piše!) presude (21. januar) pod prijetnjom prinude naplate. Da vidim i to.

P.S. Dodatni kuriozitet jeste što u dokumentu postoji niz različitih grešaka, od pravopisnih do logičkih. To se dosad Okružnom sudu nije dešavalo. Skeniram uskoro i stavljam na blog.

Prosvjeta Republike Srpske - Temelj negativne selekcije

U društvu čiji su temelji solidno urušeni, neke stvari postojano stoje na stabilnim osnovama koje s vremenom postaju još stabilnije. Jedna od tih stvari je negativna selekcija. Kad pričamo o problemima, pričamo o negativnoj selekciji – gubitku sredine (sredine u svakom pogledu) a uspjehu onih koji to ne zaslužuju. Svaki oblik kriminala, a danas je skoro svaki uspješan, jeste negativna selekcija. Svaka nepravilnost, nezakonit čin koji prođe bez sankcija, sve je to negativna selekcija, oduzimanje ustavnog prava jednakosti prvo prosječnoj većini – zlatnoj sredini, a onda i onim naprednim.

Odgovori su smiješni do granice apsurda. Kako i zašto? Veoma lako. Prosvjeta Republike Srpske u sadašnjem režimu rada čini temelj negativne selekcije. Koncept odgovornosti koji ne postoji ni na jednom nivou, što je očigledno kroz dvadesetogodišnju pljačku i razaranje Republike Srpske od strane svih njenih dosadašnjih vlasti, kreće u osnovnoj školi. Zakonom učvršćeno, „učenik ne može biti isključen iz škole“. Šta god da napravi. Bazično, školsko osoblje i učenici od potencijalnog problema su zaštićeni samo Krivičnim zakonom RS čije dugogodišnje veoma ograničene primjene smo svi žrtve. Nema kazne, od 7 do 77.

Ipak, maloljetnički kriminal unutar škola je manji dio problema negativne selekcije. Veći dio problema jeste način rada i shvatanje da „učenik ne može biti isključen iz škole“ uz analogiju „daj da ga se riješimo (kako god)“, gdje prosvjetni radnici kod loših učenika samo ćutanje nagrađuju pozitivnom ocjenom. To je čisto politička trgovina na jednom niskom nivou, „ja tebi – ti meni“, gdje se kvalitno omalovažavaju i obrazovna i vaspitna komponenta prosvjete. U suštini, to je oblik ucjene, gdje dolazi do izražaja ljudska priroda životinjskog porijekla – uspješna ucjena nikad nije ponovljena pod istim uslovima.

Dok nema kazne za loše, gubi se smisao rada onih dobrih. Opet, moramo računati da je danas osnovna škola svedena na nivo vrtića a srednja na nivo osnovne. Osnovna škola je uvijek bila obavezna, ali srednja to nije. Prijedlog da i srednje školovanje postane obavezno je dodatni ekser za poklopac mrtvačkog sanduka naše prosvjete. I sad nekvalitetno srednje školovanje, u slučaju da postane obavezno, bilo bi ultimativna devalvacija obrazovanja. Već imamo polupismene „doktore nauka“ sa diplomama privatnih fakulteta, a obavezno srednje školovanje bi, jače nego bilo šta dosad, bilo signal za utrku na zvanja.

Srednje školovanje sa visokim dijeli još jedan dio problema – nedostatak dugoročnog plana, sagledavanje potreba tržišta rada i organizacija na tom polju, te modernizacija nastavnih planova i programa po pitanju odnosa teorije i praktičnog. Visoko školovanje, više nego srednje, ima dodatni problem privatnih ustanova koje je teško opisati i statistikom za koju kažu da je najveća laž. Ipak, privatne i državne visokoškolske ustanove vremenom čine sve funkcionalniji sistem spojenih posuda. Same „dodiplomske diplome“ tu čine manji dio problema, jer se iste stiču većinom zarad legalizacije neopravdanog koeficijenta plate, a veći problem čine naučna zvanja, češće stečena na privatnim fakultetima. Na žalost, naučno zvanje je danas postalo „naučno zvanje“, a statistike o broju onih koji stekli isto, kao i povremeno apsolutno nevjerovatni brojevi o količini mentorskih zaduženja određenih „supernaučnika“ prihvataju se bez komentara.

Uzimajući u obzir današnju gustu isprepletenost svih onih sa budžetskim platama (koje više nisu ni budžet već kredit), nije čudno što se prosvjeta u Republici Srpskoj, kao jedna od osnovnih budžetskih grana, pretvara u nasljednu djelatnost. Međutim, sve ima svoje granice. Iako nije za svakoga rad u prosvjeti, kao ni rad sa ljudima, pravi problem nastaje kod barijere „naučno zvanje“. Jer nauka je ono što čovječanstvo vodi naprijed i zahvaljujući njoj čovjek ima kućne ljubimce, a ne obratno. Ipak, kod nas je nauka mrtvo slovo na papiru, a ne prilika da se oni najbolji dokažu. Tamo gdje pozitivna selekcija mora da bude najoštrija, da se izdvajaju najbolji od najboljih, teško da ima bilo kakve selekcije. IZOSTANAK SELEKCIJE JESTE NEGATIVNA SELEKCIJA.

A sve počinje u osnovnoj školi. Trenutno stanje u prosvjeti Republike Srpske jeste temelj negativne selekcije, i treba ga početi rješavati od početka, od osnovne škole, definisanjem i standardizacijom kriterijuma, nagrađivanjem uspješnih i sankcionisanjem loših. Takav, malo ispravljen temelj, učvrstiti u srednjoj školi po istom principu, a usput ponuditi modernizovanu lepezu obrazovnih profila vezanu za tržište rada i postojeće resurse. Visokom školovanju je potreban totalan opoziv, da pridjev „visoko“ iole dobije smisao. Upisne politike fakulteta moraju biti ozbiljno revidirane a svako „naučno zvanje“ provjereno pod mikroskopom. U suprotnom, silovito nastavljamo prema dnu, uz obavezno pitanje „može li gore?“ za koje, na žalost, uvijek postoji potvrdan odgovor.

(Tekst originalno objavljen u toku predizborne kampanje.)

Отворено писмо министру просвјете поводом непотизма, корупције и КРИМИНАЛА при запошљавању у просвјети...

Господине Мутабџија,

пишем Вам по први пут у нади да моје писмо неће завршити у корпи за смеће, већ да ће доћи до Вас те да ћете га, евентуално, прочитати. Отвореног је типа писмо јер не вјерујем баш у протокол (и везане елементе) у згради Владе РС, имам нека лоша искуства...

Моје име је Бојан Влајић, незапослени сам професор енглеског језика из Бањалуке. Гурам, ево, пету „конкурсну сезону“ - успио сам, настављам - хрпа одбијеница сада броји око 50. Али, нисам незадовољан, јер кад погледам око себе, данас више кукају запослени него незапослени, па што да се уваљујем у муку.

Ипак, повремено не могу а да не констатујем неправилности при запошљавању, на конкурсима на којима се појављујем углавном туристички. Повремено и пишем о томе. Прије двије године сам написао текст „Како се запослити у Министарству просвјете?“, послао на многе адресе, а портал БЛ!Н је исти и објавио. Поштено им се вратило, тај текст (објављен 11.10.2011) је на крају године био пети најчитанији текст на том порталу, а други ауторски. Испред мене су се пласирали само секс и предсједник Додик, па сам, поучен тиме, формулу спајања та два појма искористио у неким другим текстовима које не бих именовао овом приликом.

Било како било, судећи по читаности, претходно споменута причица је многима била занимљиво штиво, тако да сам, између осталог, наставио да пишем о сличним стварима и то нудим јавности на увид. Ту ми је портал Фронтал изашао у сусрет и објавио текстове „ШУП прича“ (26.09.2012) и „Свети Сава Изнуривач“ (03.05.2013) у којима сам се додатно бавио проблемима при запошљавању у просвјети...

Проблеми при запошљавању? Има их разних, а окусио сам их поприлично - иако не све. Још од прва два конкурса (описани у тексту „Свети Сава Изнуривач“), лако је било наслутити да ће бити тешко, а вриједи споменути јако симпатичан „разговор“ за посао на другом конкурсу. Бркати Немања Савић ме мумљајући упитао како се зовем, а затим мумљајући саопштио: „Мммм, ја сам Вас позвао само да Вас, мммм, мало видим... то је све.“ Минут за процјену професионалних квалитета. Уђеш, изађеш, готово. Од тад, редали су се случајеви, редали су се приговори... сем кад сам остајао без ријечи за приговор.

Такав је случај са школом „Петар Кочић“ у Имљанима која сваке године расписује конкурс за наставника енглеског језика. Једне године сам и ја послао пријаву... Нису ме позвали на разговор, нити обавијестили о избору кандидата. Обзиром да се препоручена пошта не може изгубити... Ипак, нисам био толико револтиран да пишем њима било какав приговор, само сам покушао назвати школу телефоном да питам... Вјерујем да Вам је јасно шта значи „покушао“ и три тачке. Да, телефон им није (био) у функцији. Вјероватно је медвјед прегризао жице.

Сличан случај, са елементима Бермудског троугла, десио се у бањалучкој школи „Свети Сава“, што је централна тема претходно споменутог текста. Конкурс у септембру, разговор и тестирање у децембру са двије седмице размака, а ја ни након годину дана не знам јесам ли примљен или нисам. Нада умире задња, нема везе што је то био конкурс на одређено вријеме. Ни ту нисам писао приговор, јер немам на шта. А и далеко је Лауш (гдје се налази школа „Свети Сава“), пјешке сат времена. Треба ли да Вам спомињем шта је било са тим директором? А конкурс још није закључен, бар што се мене, кандидата, тиче.

Поред тога, тјерали су ме „с врата“ због најразличитијих ствари: противно Закону о заштити личних података БиХ, Школа ученика у привреди Бањалука је од мене и мојих колега тражила документе о некажњавању, а затим нас 25 од 34 избацила из конкурсне процедуре. Лако је препознати да је то тема текста под називом „ШУП прича“. Исто тако, на другом мјесту се десило да сам искључен из конкурсне процедуре јер нисам приложио лиценцу. Кад сам тој школи упутио приговор са питањем која је њихова законска основа да од мене траже лиценцу, одговора на приговор... наравно да није било.

Да не набрајам даље и да се не понављам превише, било је ту још штошта. Једном сам чак отишао и у просвјетну инспекцију, тамо провео пар минута у разговору и невјерици, премишљао се да направим неко кривично дјело насиља, одустао.

Написао сам и неке тужбе, предао суду, мало допунио њ. ладице папирчинама. Повремено и суд мени пише, потроше и они папира, само што никако да суде. Надасве ефикасан modus operandi, усудићу се констатовати.

Вриједи споменути да су неки људи у неким судовима (који нису бањалучки) дочекали нека слична суђења, прије дубоке старости, гдје су констатоване повреде њихових права али не и адекватна одштета, а и са тим случајевима сте упознати, вјерујем. То има посебно значење јер са том „правдом“ долази и чланство на „црној листи“ за запошљавање а прљаве фотеље остају неочишћене.

Мислио сам да ће се ствари поправити увођењем (сада већ старих) правилника о процедурама пријема радника... И јесу донекле, мада је досад уиграни модел корупције и непотизма пронашао кључ и за игру по новим правилима: да се не лажемо, накриво је запослено макар 80% буџетских корисника у посљедњих 15 година, све „по закону“ (и правилницима)... А горући проблем у држави, незапосленост, односно, асиметрија незапослености. Мада, о томе почесто говори господин Емил Влајки, па да не ширим превише...

Након што смо заједнички осиједили до овог тренутка, прелазим на ствар, актуелну.

Лабудова пјесма (сада већ старих) правилника, конкурсна сезона за школску 2013/14. На подручју града Бањалука су била три конкурса за мјесто наставника енглеског језика на којима сам учествовао, три основне школе, трипут „на одређено“, на сва три тражено радно искуство, што прошлих година и није био тако чест случај. У шали сам конкурисао, навикнут на досадашње успјехе на конкурсима. Док су двије школе изричито тражиле годину дана радног искуства за мјесто наставника енглеског језика (тврд „филтер“, испоставиће се, али је занимљиво да нису тражиле исто за нека друга радна мјеста), трећа школа није дефинисала колико се тражи радног искуства (како је то могуће, питајте их кад их окупите на једном мјесту). Елем, за тај трећи конкурс нам је наложено да се једно јутро окупимо сви, па ће нам на лицу мјеста бити саопштено ко испуњава услове а ко не. Тако је и било, нас двадесетак се задесило тамо и већина нас је „испунила услове“ - имали смо макар нешто радног искуства. Међу онима који нису испунили услове је била једна пријатна дјевојка коврџаве косе, млађа колегица, жао ми је било видјети како она одлази док ми остали улазимо у учионицу на тестирање... Било како било, ту је примљен већ неко ко је примљен, није ми ни битно, ја сам задовољан својим учинком - комисији сам у разговору изложио своју идеју да основном образовању данас недостају ЈНА тековине и принципи.

Друга два конкурса? Из једне школе је брзо стигло обавјештење о пријему радника, све је обављено без мене и мојих колега без године дана радног искуства; приговор упућен, одговор негативан - написана тужба и предата суду дан по пријему одговора на приговор. Баш сам био расположен. Друга школа је мало отезала са слањем обавјештења, секретарица те школе је мало несигурна, како телефонски, тако и уживо, али је ипак стигао документ након неког времена: школа је одбацила 25 пријава кандидата, а 22 због те несретне године дана радног искуства. На том документу прочитах да је моја млађа колегица, пријатна дјевојка коврџаве косе, „мастер професор језика и књижевности“... тако млада а већ нинџа учитељ.

Е, сад, господине Мутабџија, не знам колико сте пратили, вјероватно више од мене, али Закон о основном васпитању и образовању РС се није превише мијењао у сегменту квалификација особља, посебно у посљедњих годину-двије, кад на конкурсима није стално тражено радно искуство; ваљда зато што Члан 111. каже да „послове наставника, стручног сарадника или васпитача може да обавља и приправник“, дакле, лице без радног искуства...

Руку на срце, можда се ја не трудим довољно, пошто конкуришем само на подручју града Бањалука, али, за четири и по године посједовања дипломе, сасвим случајно имам укупно пет мјесеци радног искуства. Не бих имао ни то, да није било једног ненајављеног боловања. Кад и како ћу се ја запослити, кад ме овако тјерају „с врата“? А таман сам накупио бодова стажа на бироу, замало толико да могу покрити мој просјечан просјек и неугодну личност која бива исподпросјечно оцијењена на разговорима... Кад ће се запослити моја млађа колегица коврџаве косе? За кога је она учила да стекне НАУЧНО ЗВАЊЕ кад су јој и врата проклете основне школе затворена, штавише, закључана? НЕЗАКОНИТО закључана.

Господине Мутабџија, нисам правник, али сам погледао још нешто: Кривични закон Републике Српске у Члану 227. каже да „ко другоме ускрати или ограничи право на слободно запошљавање под једнаким условима који су предвиђени у закону или другим прописима, казниће се новчаном казном или затвором до двије године“. Ово што се (масовно) дешава мојим колегама и мени је управо то, без потребе да улазим у разлоге (мада, није згорег именовати: корупција и непотизам). Не знам кад је посљедњи пут у Републици Српској, ако је икад, суђено за кршење овог члана закона, али, мислим да је вријеме да се почне...

На крају, господине Мутабџија, морам рећи да не знам како Вам је, али знам да није лако. Морали сте да обујете тијесне и шупље ципеле Вашег претходника, латинског гнома Касипа, наслиједили сте његову структуру полтрона обавјештајаца који са просвјетом немају превише везе, и неријешене проблеме у сваком сегменту домена. Од неуређеног предшколског образовања, преко пренатрпаног основног са „излобираним“ предметима и законом који је кројен за идиоте, затим средњег и високог образовања са премало практичног, без усмјерења и плана у погледу сагледавања потреба за производњом „реалног кадра“, па све до имплементације (тотално модерна ријеч) „Болоње“ и другог циклуса по том принципу који је још „ни на небу, ни на земљи“. На то још дођу приватни факултети који укидају смисао сваког смисла... Све то имам у виду, а Ви сигурно све то видите пуно боље од мене... Међутим, проблем при запошљавању у просвјети је јако једноставан. Закон је закон, и ништа не смије бити изнад закона. Изнад државе. Не само у просвјети... За већ споменуте случајеве, тужбе сам предао суду, без обзира што су неки тужени директори чланови ГО СНСД града Бањалука, стићи ће то на наплату. Мислим да је јасно да док неком глава не одлети, ствари се неће промијенити (не само у просвјети), а ја сам да лете главе, па макар моја прва. Знам да би то неки радо видјели, а и то је неки почетак. А Ви, господине Мутабџија, да ли сте расположени да почнемо рјешавати ствари? Да ли сте расположени да кренемо са кривичним пријавама? Да ли сте расположени да закотрљамо неке главе? Да ли сте дио рјешења или дио проблема?

С поштовањем,

Бојан Влајић

незапослени професор енглеског језика (између осталог)

П.С. Писмо није нарочито свјеже, написано је још у октобру 2013. године, ал' је била незгодна сезона отворених писама па сачеках, а и таман да честитам: сретна Вам школска слава Свети Сава! О трагичности најновијих правилника о процедурама пријема... неки други пут.

BEZVLAŠĆE U SLUŽBI VLASTI

Nezaposlenost, siromaštvo, kriminal, korupcija i ostalo što nam kaže Trensperensi pare operensi Internešnel. Stanje je, realno, loše. Kad će se popraviti?

Nismo mi toliki šampioni, moj prijatelju (al' je pitanje da li ćemo se boriti do kraja). Mi zarez koji smo rođeni i živimo na području države u kojoj se desio najkrvaviji građanski rat na kraju XX vijeka. Nije to samo kod nas tako. Čak i Ljuti Anderson iz daleke Australije kaže: "Tužna je činjenica da se bogati stalno bogate, a siromašni, oni samo ostaju na istom." Ono, globalni podatak: manje od 1% čovječanstva upravlja sa više od 90% bogatstva na zemlji. A šta će im, majku im jebem, šta će im?

Ko zna šta će im. Sigurno im ne treba. A nama treba. Hljeba. Da normalno živimo. Može i crnog, hljeba. A nema. A nas malo ima (i nismo toliko gladni, valjda). Šaka riže. I na tu šaku opet dođe taman dovoljno kukolja da sve zajebe. Rekoše to lijepo Jovan Cvijić/mladi imenjak Marić, Arčibald Rajs, Slobodan Jovanović i još neki: inTELEgencija rukovodeća, kao tele tretira narod. Političari gori od gorega, zle majke, još goreg oca i veoma uspješnog incesta. Jesu li oni normalni, jesu li uopšte normalni?

Zna li onaj Kinez što pojede šaku riže dnevno (i sit je), šta znači biološki nestanak? Ili oni Indijci što na livadi umjesto jastuka glavu na kravu pa odmori malo? Ili naši stari drugovi iz Nesvrstanih zemalja, što ih ni privatizacija nije omela da hvataju virus side k'o što djeca fataju leptirove u mreže? Boli njih natprosječno velika kita za to, k'o i onog Finca što pravi Nokiju al' opet pada u depresiju. Al' mi se prosušmo k'o... riža. Nema nas nigdje. Nema politike, nema ekonomije, nema ideje, nema života. NEMA ŽIVOTA.

Bijela kuga je tihi ubica, samo što nikako da ubije Karleušu i njoj slične. Oni se razmnožiše, cvjetaju. Oni neki drugi nikad ne polete, a neki polete pa procvjetaju u Kanadi, zbogom žohari. I, jebi ga, još malo pa nestalo. Ode narod u kurac. A niko kriv. Nema odgovornosti. Nije utvrđen zločin, pa nema ni kazne. Ko, šta, gdje? Nemamo pojma! A onda ti kažu da je svako mate mišo Kovač Svoje Sreće. Aha. Može, kovač, može, samo što ti ovdje ne dadnu čekić pa treba kurcem da iskuješ potkovicu. Srećno!

Pravda za sve, zakoni, prava, ljudska, dječja, ženska, parada ponosa, ombudsmani, pingvini u Švedskoj, kurac-palac. A onda ti neko u pola noći provali u kuću: 1) ubiješ ga - ideš u zatvor; 2) ubije te - ideš dva metra pod zemlju. Nije čak predviđen ni neriješen rezultat za taj meč. A i on mislio da ti imaš, a što imaš, ako imaš, nisi baš rad da daš. Lako je dati kad imaš. Zato zlatna ribica daje. Al' kad nemaš... Mada, ima ih koji imaju pa ne daju. Hm... kontradiktornost upravo utvrđena.

Vajni naši izabrani predstavnici vlasti. Imaju. Tamne limuzine. Doduše, rijetki Mercedesa, vaistinu. Tito je bio i ostao Tito za sve njih. Nije se krio iza tamnih stakala, čovjek je bio kao u izlogu, majku ti božju. Bijelo odijelo! A ne kao ovi prijatelji, braća i kumovi (sa naglaskom na kumovi). Kao princeza u kuli zamka. Okolo strateški raspoređeni ćelavi zmajevi, nema da njima neko u pola noći provali u kuću. Iako imaju i ne daju. Neće njima niko provaliti jer ćelavi zmajevi bljuju vatru, a kad bljunu... zna se desiti da ubiju čo'jeka a ne odu u zatvor ufoču il' uzenc'u. Eto vidiš. Disparitet.

I kako to onda, majku mu jebem, da meni svaki put hm-ha ispadne, a njima hm-ha ne ispadne?

Ne ispadne im jer je sve "pokriveno zakonom", a zakone skrojiše oni što ih spomenu Ljuti Anderson, Jahači Moćnog Dolara i ostale konvertibile. I tamo, da, i tamo. Za one kojima nije prokleta Amerika i zlato što sja te sanjaju od Aljaske do Meksika, i za njih važi činjenica o zdravstvenom osiguranju u "Zemlji slobodnih i domovini hrabrih", cijeni obrazovanja itd. I za njih važi ono što kaže naftni lobi, duvanski, pederski. I to je zakon. Džaba što ga gledaš i vidiš da ne valja. To je zakon, skrojiše ga. A kako ga tek skrojiše ovi ovdje naši, nepismeni i pohlepni...

Sijeci, krpi, otkini, zamuljaj, pobriši, tu malo kita dodaj, nisam dobro ošmirgl'o, nema veze. I sve po zakonu, ovako kako jeste, idu prije svih dva najpopularnija sporta: pravo i ekonomija, pa onda i sve ostalo. Nema para, nema posla, nema posle seksa pivo, uz pivo slani keks, nema porodice, nema budućnosti. NEMA ŽIVOTA. Fakat, kad skontaš, nema. Realno, kad skontaš, može ti se desiti malo da popizdiš. Našikaš se, napraviš haos, može-bit' prekršiš zakon. Zakon kaže da se ne smije kršiti zakon. Nemaš pravo da kršiš zakon. A k'o imaš neka prava. Imaš... al' đe ti je?

I kako to kaže narod, prođe ljeto trideseto ja se ne oženih (doduše, Ružica Palikuća - Ruška kaže "Puk'o mi je film!"), stakla njihovih limuzina su sve tamnija, zamkovi sa kulama sve veći a sve oko tih zamkova je u sve većem kurcu, fina jedna spirala prema dole, onih devet krugova, pa ima još ispod toga atomsko sklonište. Tu se čuvaju specijalne rezerve siromaštva, nezaposlenosti, kriminala i korupcije, paketi iz stranih donacija. "U slučaju rata porušiti zid." A on porušen već odavno. Realno. Kad će se popraviti? Kako će se stvari okrenuti?

Odgovor je veoma jednostavan: kad bude pravde za sve, biće (pravde) za sve. A kako (će se) to (desiti)? Kad se bezvlašće otme iz ruku vlasti. Otme. Otrgne. Prije toga ne. Dok ćelavi zmajevi ne zamirišu u vatri (ne nužno roštiljskoj), neće se ništa promijeniti. Da li će to biti vatra drugih ćelavih zmajeva ili pak praćka, nije pitanje, kratkoročno. Bitno je da zaboli. Jer, to je evolucija, ako dosad nije bilo jasno, ono najjasnije, najjednostavnije. Mora se ukinuti prirodni zakon - zakon jačeg, da bismo došli do ljudskih zakona - zakona pametnijeg. Da, tu smo, na toj stepenici.

Kad svi jednako budu dijelili nepravdu, onda će doći do pravde.

P.S. A rekao bi čovjek, fin neki narod ovi, ovako kad ga vidi na fejzbuku. Voze kola, pušu cigarete, češljaju se po posljednjoj modi, slušaju hitove. A kurac. Formacija vrhunska: piramida stamenija (a i primitivnija) od onih u Egiptu, na vrhu najglasniji vo. Riče, bjesni, urla. Onih par direkt ispod njega pažljivo slušaju, a oni što su debelo ispod njega/svega su već ogluvili od rike, ne znaju da li stvarno ne čuju ili se prave da ne čuju. Ne znaju da li ih leđa bole od udaraca bičem ili od toga što su se sami pogrbili.

TIŠINA, PRECJEDNIK GOVORI!

Skupili se, van radnog vremena, Milorad Dodik, Mladen Bosić, Marko Pavić i Petar Đokić, a da povod nije bio roštilj/svadba/krštenje... Zapravo, kad malo bolje razmislim, za političare i ne postoji pojam „van radnog vremena“. Elem, dotični su se družili pred kamerama RTRS u emisiji Presing. Posljednje je to bilo izdanje pred ljetnu pauzu, a tema je bila „Lideri - aktuelno u RS?!“...

Ljeto je došlo, a sa ljetom i vrućina. Vrijeme je godišnjih odmora, pa su se rasuli kojekuda oni koji imaju koječim. Nikome se ništa ne radi, pa ni nezaposlenima. Možda je usljed te mentalne hibernacije spomenuta emisija prošla bez naročitih komentara... A možda zato što niko više ni ne obraća pažnju šta pričaju političari... A možda niko nije ni gledao tu emisiju... Nisam je ni ja ispratio u originalnom terminu (u originalnom terminu na RTRS gledam samo Sportski pregled kad isti vodi Zvjezdana Marčeta, op. a.), već je naknadno preuzeo sa internet stranice „javnog servisa“ pa s debelim zakašnjenjem pogledao...

Nego, predstavljena četvorka lidera je poprilično kompaktna, više za roštilj nego za emisiju, budući da se poprilično koaliraju. Bosić malo odstupa budući da SNSD i SDS sarađuju na nivou BiH i oko kandidata za gradonačelnika Banjaluke, ali je u emisiji djelovao opoziciono, čak je i uložio prigovor na sastav učesnika odnosno neravnopravnost pozicije/opozicije. Sa druge strane su bili Marko Pavić i Petar Đokić, koji samo gledaju da upravljaju svojim dijelom kolača (ćute i mute). Sa treće strane učesnika emisije, ali i razuma i logike, je bio precjednik RS, koji je malo opuštenije nastupao, ne kao precjednik RS nego kao predsjednik stranke svoje. Neke od njegovih izjava zaslužuju da se, zlonamjerno izvađene iz konteksta, makar još jednom ponove...

NEZAPOSLENA BAGRO!

Upitan o prioritetima odnosno problemima koje treba rješavati, Pavić kaže da su isti veoma jasno ocrtani i poredani: 1) ekonomija, 2) zapošljavanje, 3) borba protiv kriminala i korupcije i 4) infrastruktura. On nastavlja dalje kako vlast treba na tome da radi, jer i građani osjećaju da treba raditi... Precjednik svakako nije građanin pa replicira metodom upadanja u riječ: „To je neko pored'o prije. A to je, Marko, neko pored'o u statistikama, oni Amerikanci iz nevladinog sektora... On napravi istraživanje i kaže to je to, a mi trčimo da to...“          

Nakon što je Dodik prekinuo prekidanje Pavića, voditeljka iznosi podatak koji kaže da je stopa nezaposlenosti približno 40%, da imamo 152.300 nezaposlenih... Precjednik ni tu ne čeka kraj rečenice već uzima riječ: „Mogli ste naći onaj drugi metod koji kaže da je 23%. Po metodima Evropske unije je 23%, al' vama odgovara više 40% jer je to malo [gestikulacija]...“

Na to ministar Đokić ispravlja prisutne aktuelnim podacima. U maju mjesecu je bilo 152.300 nezaposlenih, a za jun mjesec je broj 151.367... vrijedno se radi na tome.

JA BIH VOZIO VOZ, JA BIH VOZIO BILO ŠTA

Željeznice RS su gorući problem u džepu države, sa nekoliko izraženih simptoma. Veliko državno preduzeće koje je prepunjeno nepotrebnim administrativnim kadrom odnosno glasačima, ne može da privređuje u sadašnjem obliku. Aktuelni direktor je u ruke dobio vruć krompir, urađeni su neki planovi i predviđena kresanja, međutim, teško je krenuti u otpuštanje glasača u lokal-izbornoj godini. Ipak, problemi u Željeznicama su toliki da ih ni državni mediji nisu mogli ignorisati, međutim, ima ko može. Na Bosićev komentar kako su javna preduzeća poput Željeznica RS u dubiozi i stvaraju gubitke, te kako se ne mogu ljudi zapošljavati po stranačkoj liniji precjednik lakonski replicira: „Ma gdje je to bilo?“

Vrijedi podsjetiti da je u Željeznicama RS prvobitno bilo predviđeno da se otpusti preko 1000 ljudi...

VISOKE PEĆI NE POTPALJUJEM JA

I za kraj, najjači udarac. Nadovezujući se na priču o tome kako u naredne tri godine padaju najveći anuiteti za dugove do '91. godine, precjednik je upitan da li će ovakva privreda moći izdržati te tri godine. Evo odgovora: „Koja privreda?(?!) Budžet se neće povećavati. Budžet duguje (?), privreda je stimulisana... Naravno, imamo problem... Mora da razumijete da ne možete da napravite fabriku ako nemate kome da prodate. (...) Pogledajte velike markete, otiđite i vidite šta je naša domaća produkcija. Ko od vas ode tamo i kaže: „Neću da kupim ovo iz Hrvatske sad, hoću da kupujem ja samo iz Republike Srpske“, da bi povećao potražnju. (...) Ako nemamo kredibilan proizvod, kako ćete zaposliti ljude? Izvinite, molim vas, na što, šta da oni proizvode, gdje da prodaju?“

Tu vidimo razloge zanemarivanja ulaganja u proizvodnju. Zašto da se u Republici Srpskoj nešto pravi kad nema ko da to kupuje? Usput, očigledno da precjednik ne računa na budale poput mene koje vjeruju u slogane poput „Naše je bolje.“...

Nakon svih ovih izrečenica, meni samo pada na pamet da uzmem onu Andrićevu i malo je prepravim: „Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, a precjednik progovori...“ Doduše, ljetni je odmor, i za Presing i za političare, tako da i ta parafraza može na led do septembra a dotad možemo uživati u muku glavate gospode i zvucima narodnjaka i talasa sa Akvane...

A sa one strane grane... Drine

Sjahao Kurta da uzjaše Murta! Srbija je dobila novog predsjednika! Nakon teške borbe u dvije runde, šampionski pojas je promijenio vlasnika. Doduše, ima od toga preko mjesec dana, ali je Toma svježe inaugurisan prošlog ponedjeljka (sad može noge na sto: završio fakultet, zaposlio se). A šta za nas u Republici Srpskoj to znači?

ČIČA TOMINA DRŽAVA

Šta reći o Tomi Nikoliću što već nije rekla Borisova specijalna jedinica za medijsku borbu? S obzirom da je politika veoma prljava igra gdje su takmičari prljavi do bola, „negativna kampanja“ je glavno oružje. Razbijanje opozicije je način za ostanak na poziciji, a razbijanje se najčešće vrši opanjkavanjem (divna riječ). Ruku na srce, za Nikolića nije bilo potrebe nešto naročito da se izmišlja i kopa s obzirom na transparentnu nelogičnost njegovih akcija u posljednjih par godina: radikal koji je obukao plavi dres sa žutim zvijezdama, čovjek koji se udebljao tokom štrajka glađu i pored toga stigao da se bavi naučnim radom, oštar na jeziku, neumjeren i neodmjeren, djelovao je kao laka meta za odstrel u medijskoj borbi. I bio je. Međutim, iako veoma bitni u modernom lancu ishrane, novinari nisu sve i svja.

Narod u Srbiji je zanemario medije koji su veoma kvalitetno isticali sve Nikolićeve mane (a propovjedali Tadićev velešuplji politički kurs prema Evropi kao vrlinu), te umjesto medijima povjerovao svojim praznim džepovima i izglasao promjenu, kakvu-takvu.

Šanse da se desi suštinska promjena u političkom životu Srbije su male do nikakve, s obzirom da pored predsjednika postoji i vlada, a još kad se uzme u obzir Nikolićeva „svježina“... U prilog tome ide i jedna od njegovih prvih izjava po stupanju na poziciju gdje kaže kako će se potruditi „da Srbija ostane otvorena za strane investicije“. Pričati o takvim stvarima je bljutavo, kad imamo primjere poput dolaska u Srbiju jedne od najvećih kompanija za proizvodnju sokova kojoj je prvi potez nakon preuzimanja lokalnih resursa i početka poslovanja bio da svim vozačima koji su bili stalno zaposleni da otkaz i ponudi ugovore na tri mjeseca: svi su potrošni i na dugom štapu. Primjera takvih je mnogo, suština je da stranci veoma dobro znaju da maksimalno uvećaju profit smanjujući čovjeka te da strane investicije uglavnom stvaraju vrijednost tim strancima koji su investirali...

Međutim, suštinska promjena se desila u razmišljanju građana Srbije. I pored legendarno ogromne količine nevažećih listića na kojima su građani j. mater svim mogućim i nemogućim političarima, glasali za superheroje, omiljene metal bendove, filozofe fudbalskog usmjerenja internet vokacije (боготац Пантела), i koga sve ne, dovoljan broj ljudi je bio dovoljno iznerviran i svjestan da na glasačkom listiću mora izabrati manje zlo da bi otjerao Tadića i tako, makar djelimično, rasturi ekipu koja je držala kormilo (neka sada neki drugi budu malo nezaposleni). I to je ono najljepše. To je domaća investicija. Nema narodu pomoći dok ne pomogne sam sebi, a ovaj rezultat izbora pokazuje da mnogi postaju svjesni toga.

E, sad, sve je to lijepo, ali kako ta promjena prelazi Drinu?

INAUGURACIJA NIKOLIĆA - INAIZGURACIJA DODIKA

Srbija i Republika Srpska su spojene „specijalnim i paralelnim vezama“ koje su mrtvo slovo na papiru za obične građane, ali ne i za političare s obe strane Drine (posebno u domenu saradnje na projektima tipa „Vidiš onaj tamo most?“). Predsjednik RS je još ranije imao par otvorenih medijskih sukoba manjeg razmjera sa Tomom Nikolićem a poodavno je zdušno i bezdušno podržavao Borisa Tadića. Tako je bilo i u ovoj predizbornoj kampanji, Dodik se opet kladio na bijelog konja sa crnom flekom, uložio koncert Zdravka Čolića i izgubio.

Pored navedenih imaginarnih „specijalnih i paralelnih veza“, Srbija i Republika Srpska su spojene nečim veoma realnim: na teritorijama oba ova pojma živi isti narod. Narod koji je 500 godina bio pod Turcima i pri tom usavršio da mulja i petlja čak i tamo gdje ne treba, narod kojem je u XX vijeku nametnut rat za ratom a iz kojih nije naučio ništa drugo nego dobro ratovati, narod koji je bio 50 godina pod Titovom drvenom nogom (a sam Tito je izdržao 35 od tih 50 godina), dakle, narod koji nema naročitu građansku kulturu demokratije i slobode. E, taj narod je sa one strane Drine napravio veliku stvar, glasao za promjenu. Za taj isti narod sa obe strane Drine, u ovom trenutku je svaka promjena dobra, jer nema šta da se izgubi...

Kad se malo bolje osmotri donedavno vladajuća osovina sa obe strane Drine, Dodik i Tadić, jasno se vidi da su razlike među njima samo kozmetičke - vožnja traktora i psihologija su zapravo veoma slične discipline. Odnos Dodika i Tadića je bio relativno simbiotički, mnogo su prepisivali jedan od drugog, jednako postavljali formaciju, organizovali igru. Tadić je upravo imao važnu utakmicu i izgubio. Dodika ta utakmica čeka za dvije godine, međutim, brod se već sad solidno ljulja.

Iako je opozicija u RS kvalitetno razbijena dosadašnjim radom režimske medijske grupacije i savršenim „negativnim kampanjama“, najpoznatiji laktaški sin svih naroda i narodnosti teško da ima još oraha u džepu kojima bi sebi mogao da organizuje „pozitivnu kampanju“: sva državna preduzeća su pred pucanjem od popunjavanja neproduktivnim administrativnim stranačkim kadrom, nezadovoljstvo građana nekažnjavanjem lokalnih siledžija i nesposobnošću državnih službenika je ogromno, u javnosti su jasno ocrtane konture svih mutnih projekata čiji su akteri upravo predsjednik i njegovi „prijatelji, braća i kumovi“ a karta „čuvanja Republike Srpske“ je naprosto uvredljiva kad su oni koji su je stvorili, borci VRS, sistematski dovedeni do prosjačkog štapa... I u takvoj konstelaciji, lako je moguće da grobar pobijedi psihologa, a trkač u mjestu da pobijedi traktoristu.

(Kolumna prvobitno objavljena na portalu Istinito)