Do pravde lako, pitaj me kako! Šta je pet godina u životu mladog čovjeka?

Plava koverta, Osnovni sud u Banjaluci i Ministarstvo prosvjete me podsjećaju da sam se nekad javio na nekakav konkurs, predao neku tužbu.

Punih pet godina nakon konkursa, zakazano je pripremno ročište za moj slučaj protiv Ministarstva prosvjete i kulture RS. Klasičan slučaj: namješten konkurs, u ovom slučaju za snahu Željka Kopanje, medijskog magnata i velikog prijatelja Antona Kasipovića, u tom trenutku ministra prosvjete, a sad čovjeka na još ozbiljnijoj poziciji na kojoj može napraviti više štete.

Osnova priče se nalazi na sljedećoj adresi:
http://apsurdsrpski.blogspot.ba/2011/09/lec-go-dio-cetvrti.html
Moguće da neki od linkova ne radi, neki skenirani dokument (slika), ako to nekome zasmeta, neka dojavi - ostavi komentar - ispraviću link. Mada, malo ko ovo i čita sem državnih službenika a oni ne smiju ostaviti komentar jer je potrebno da se pri komentaru upiše adresa el. pošte, što znatno ugrožava anonimnost komentarisanja.

Elem, hronologija je sljedeća: tužba nešto manje od dvije godine stoji na Okružnom sudu koji se tek tad proglašava nenadležnim* (nekoliko dana prije nego što će Kasipović napustiti mjesto ministra prosvjete) i predmet proslijeđuje Osnovnom sudu; Osnovni sud isto tako tužbu nešto manje od dvije godine drži u ladici pa stiže zahtjev za ispravkom i dopunom tužbe, a zatim tužba biva odbačena zbog neurednosti; ulažem žalbu na to koju drugostepeni sud (nećete vjerovati, Okružni) prihvata i predmet vraća u postupak. Od tad još godinu dana, i sad stiže poziv za to pripremno ročište (u septembru 2016. godine) sa potpisom sudije Mirjane Radulović, iste one koja je odbacila tužbu. Hvala majci, hvala ocu, hvala Pravnom fakultetu, hvala entitetu i svim ostalim ljudima zaslužnim za takav kvalitet otjelotvoren.

Bilo kako bilo, dva su detalja iz odgovora Ministarstva na tužbu zanimljiva. Na žalost, skener mi nije pri ruci pa zato format nije baš vrhunski:

"Neosporna je činjenica da je Vanja Kopanja snaha Željka Kopanje (...) da li to znači da je nemoguće da upravo ona bude najuspješniji kandidat i da li to znači da se uvijek može pojaviti nezadovoljni kandidat koji će ovu činjenicu ponovo navoditi kao jedini razlog za poništenje konkursa?"

Ovaj odgovor u vidu pitanja je komičan na više nivoa: kad god sam ja pokušao postaviti neko slično pitanje (u domenu ŠBBKBB) sudu ili drugoj strani, u mojim dosadašnjim "procesima", ako bih i dobio bilo kakav odgovor, on bi obično bio veoma štetan po "sivu masu". Stoga sam odustao od toga jer je ideja "kako mali Perica zamišlja pravdu" jako štetna, samo što to "mali Perice" iz Ministarstva prosvjete i kulture RS ne vide dok lebde na oblacima. Drugo, to nije razlog za tužbu/poništenje konkursa, to je povod. Razlog je činjenica da je procedura provedena retardirano pa je bez srama navedeno da je na konkursu za prijem pripravnika uzeto u obzir prethodno radno iskustvo.

"Kako je od dana saznanja za povredu prava do dana podnošenja dopune i ispravke tužbe proteklo više od tri godine, tuženi predlaže (...) da se tužba odbaci kao neblagovremena."

Ako ćemo iskreno, ima neke logike u tome... samo što sve što je dovelo do toga - dotadašnje postupanje sudova - apsolutno nema veze sa logikom.

Bilo kako bilo, za sve koji čitaju, eto još jedan nastavak epizode "Neću ja da ispadnem glup - 'aj ti", o "borbi sa vjetrenjačama" kako to nazivaju mnogi. Neko i to mora, šta da se radi. Ono što bih volio da se shvati jeste da sve funkcioniše na principu spojenih posuda, da se to ima u vidu. Ljudi se ovdje sve više i više žale na probleme (jer tonemo sve dublje), guli ih ovaj, onaj (bilo šta od režija struja, voda, telefon; nesposobnost zaposlenih u državnim ustanovama itd.), i krv i nož za 10 feninga... a za hiljade maraka ništa; zamajavanje glupostima u vrijeme krupnog propadanja. Ako to tako treba, bujrum.

* Zanimljivost: u slučaju ŠUP škole, Okružnom sudu nije trebalo ni mjesec dana da se proglasi nenadležnim i predmet ustupi Osnovnom sudu.

Отворено писмо министру просвјете поводом непотизма, корупције и КРИМИНАЛА при запошљавању у просвјети...

Господине Мутабџија,

пишем Вам по први пут у нади да моје писмо неће завршити у корпи за смеће, већ да ће доћи до Вас те да ћете га, евентуално, прочитати. Отвореног је типа писмо јер не вјерујем баш у протокол (и везане елементе) у згради Владе РС, имам нека лоша искуства...

Моје име је Бојан Влајић, незапослени сам професор енглеског језика из Бањалуке. Гурам, ево, пету „конкурсну сезону“ - успио сам, настављам - хрпа одбијеница сада броји око 50. Али, нисам незадовољан, јер кад погледам око себе, данас више кукају запослени него незапослени, па што да се уваљујем у муку.

Ипак, повремено не могу а да не констатујем неправилности при запошљавању, на конкурсима на којима се појављујем углавном туристички. Повремено и пишем о томе. Прије двије године сам написао текст „Како се запослити у Министарству просвјете?“, послао на многе адресе, а портал БЛ!Н је исти и објавио. Поштено им се вратило, тај текст (објављен 11.10.2011) је на крају године био пети најчитанији текст на том порталу, а други ауторски. Испред мене су се пласирали само секс и предсједник Додик, па сам, поучен тиме, формулу спајања та два појма искористио у неким другим текстовима које не бих именовао овом приликом.

Било како било, судећи по читаности, претходно споменута причица је многима била занимљиво штиво, тако да сам, између осталог, наставио да пишем о сличним стварима и то нудим јавности на увид. Ту ми је портал Фронтал изашао у сусрет и објавио текстове „ШУП прича“ (26.09.2012) и „Свети Сава Изнуривач“ (03.05.2013) у којима сам се додатно бавио проблемима при запошљавању у просвјети...

Проблеми при запошљавању? Има их разних, а окусио сам их поприлично - иако не све. Још од прва два конкурса (описани у тексту „Свети Сава Изнуривач“), лако је било наслутити да ће бити тешко, а вриједи споменути јако симпатичан „разговор“ за посао на другом конкурсу. Бркати Немања Савић ме мумљајући упитао како се зовем, а затим мумљајући саопштио: „Мммм, ја сам Вас позвао само да Вас, мммм, мало видим... то је све.“ Минут за процјену професионалних квалитета. Уђеш, изађеш, готово. Од тад, редали су се случајеви, редали су се приговори... сем кад сам остајао без ријечи за приговор.

Такав је случај са школом „Петар Кочић“ у Имљанима која сваке године расписује конкурс за наставника енглеског језика. Једне године сам и ја послао пријаву... Нису ме позвали на разговор, нити обавијестили о избору кандидата. Обзиром да се препоручена пошта не може изгубити... Ипак, нисам био толико револтиран да пишем њима било какав приговор, само сам покушао назвати школу телефоном да питам... Вјерујем да Вам је јасно шта значи „покушао“ и три тачке. Да, телефон им није (био) у функцији. Вјероватно је медвјед прегризао жице.

Сличан случај, са елементима Бермудског троугла, десио се у бањалучкој школи „Свети Сава“, што је централна тема претходно споменутог текста. Конкурс у септембру, разговор и тестирање у децембру са двије седмице размака, а ја ни након годину дана не знам јесам ли примљен или нисам. Нада умире задња, нема везе што је то био конкурс на одређено вријеме. Ни ту нисам писао приговор, јер немам на шта. А и далеко је Лауш (гдје се налази школа „Свети Сава“), пјешке сат времена. Треба ли да Вам спомињем шта је било са тим директором? А конкурс још није закључен, бар што се мене, кандидата, тиче.

Поред тога, тјерали су ме „с врата“ због најразличитијих ствари: противно Закону о заштити личних података БиХ, Школа ученика у привреди Бањалука је од мене и мојих колега тражила документе о некажњавању, а затим нас 25 од 34 избацила из конкурсне процедуре. Лако је препознати да је то тема текста под називом „ШУП прича“. Исто тако, на другом мјесту се десило да сам искључен из конкурсне процедуре јер нисам приложио лиценцу. Кад сам тој школи упутио приговор са питањем која је њихова законска основа да од мене траже лиценцу, одговора на приговор... наравно да није било.

Да не набрајам даље и да се не понављам превише, било је ту још штошта. Једном сам чак отишао и у просвјетну инспекцију, тамо провео пар минута у разговору и невјерици, премишљао се да направим неко кривично дјело насиља, одустао.

Написао сам и неке тужбе, предао суду, мало допунио њ. ладице папирчинама. Повремено и суд мени пише, потроше и они папира, само што никако да суде. Надасве ефикасан modus operandi, усудићу се констатовати.

Вриједи споменути да су неки људи у неким судовима (који нису бањалучки) дочекали нека слична суђења, прије дубоке старости, гдје су констатоване повреде њихових права али не и адекватна одштета, а и са тим случајевима сте упознати, вјерујем. То има посебно значење јер са том „правдом“ долази и чланство на „црној листи“ за запошљавање а прљаве фотеље остају неочишћене.

Мислио сам да ће се ствари поправити увођењем (сада већ старих) правилника о процедурама пријема радника... И јесу донекле, мада је досад уиграни модел корупције и непотизма пронашао кључ и за игру по новим правилима: да се не лажемо, накриво је запослено макар 80% буџетских корисника у посљедњих 15 година, све „по закону“ (и правилницима)... А горући проблем у држави, незапосленост, односно, асиметрија незапослености. Мада, о томе почесто говори господин Емил Влајки, па да не ширим превише...

Након што смо заједнички осиједили до овог тренутка, прелазим на ствар, актуелну.

Лабудова пјесма (сада већ старих) правилника, конкурсна сезона за школску 2013/14. На подручју града Бањалука су била три конкурса за мјесто наставника енглеског језика на којима сам учествовао, три основне школе, трипут „на одређено“, на сва три тражено радно искуство, што прошлих година и није био тако чест случај. У шали сам конкурисао, навикнут на досадашње успјехе на конкурсима. Док су двије школе изричито тражиле годину дана радног искуства за мјесто наставника енглеског језика (тврд „филтер“, испоставиће се, али је занимљиво да нису тражиле исто за нека друга радна мјеста), трећа школа није дефинисала колико се тражи радног искуства (како је то могуће, питајте их кад их окупите на једном мјесту). Елем, за тај трећи конкурс нам је наложено да се једно јутро окупимо сви, па ће нам на лицу мјеста бити саопштено ко испуњава услове а ко не. Тако је и било, нас двадесетак се задесило тамо и већина нас је „испунила услове“ - имали смо макар нешто радног искуства. Међу онима који нису испунили услове је била једна пријатна дјевојка коврџаве косе, млађа колегица, жао ми је било видјети како она одлази док ми остали улазимо у учионицу на тестирање... Било како било, ту је примљен већ неко ко је примљен, није ми ни битно, ја сам задовољан својим учинком - комисији сам у разговору изложио своју идеју да основном образовању данас недостају ЈНА тековине и принципи.

Друга два конкурса? Из једне школе је брзо стигло обавјештење о пријему радника, све је обављено без мене и мојих колега без године дана радног искуства; приговор упућен, одговор негативан - написана тужба и предата суду дан по пријему одговора на приговор. Баш сам био расположен. Друга школа је мало отезала са слањем обавјештења, секретарица те школе је мало несигурна, како телефонски, тако и уживо, али је ипак стигао документ након неког времена: школа је одбацила 25 пријава кандидата, а 22 због те несретне године дана радног искуства. На том документу прочитах да је моја млађа колегица, пријатна дјевојка коврџаве косе, „мастер професор језика и књижевности“... тако млада а већ нинџа учитељ.

Е, сад, господине Мутабџија, не знам колико сте пратили, вјероватно више од мене, али Закон о основном васпитању и образовању РС се није превише мијењао у сегменту квалификација особља, посебно у посљедњих годину-двије, кад на конкурсима није стално тражено радно искуство; ваљда зато што Члан 111. каже да „послове наставника, стручног сарадника или васпитача може да обавља и приправник“, дакле, лице без радног искуства...

Руку на срце, можда се ја не трудим довољно, пошто конкуришем само на подручју града Бањалука, али, за четири и по године посједовања дипломе, сасвим случајно имам укупно пет мјесеци радног искуства. Не бих имао ни то, да није било једног ненајављеног боловања. Кад и како ћу се ја запослити, кад ме овако тјерају „с врата“? А таман сам накупио бодова стажа на бироу, замало толико да могу покрити мој просјечан просјек и неугодну личност која бива исподпросјечно оцијењена на разговорима... Кад ће се запослити моја млађа колегица коврџаве косе? За кога је она учила да стекне НАУЧНО ЗВАЊЕ кад су јој и врата проклете основне школе затворена, штавише, закључана? НЕЗАКОНИТО закључана.

Господине Мутабџија, нисам правник, али сам погледао још нешто: Кривични закон Републике Српске у Члану 227. каже да „ко другоме ускрати или ограничи право на слободно запошљавање под једнаким условима који су предвиђени у закону или другим прописима, казниће се новчаном казном или затвором до двије године“. Ово што се (масовно) дешава мојим колегама и мени је управо то, без потребе да улазим у разлоге (мада, није згорег именовати: корупција и непотизам). Не знам кад је посљедњи пут у Републици Српској, ако је икад, суђено за кршење овог члана закона, али, мислим да је вријеме да се почне...

На крају, господине Мутабџија, морам рећи да не знам како Вам је, али знам да није лако. Морали сте да обујете тијесне и шупље ципеле Вашег претходника, латинског гнома Касипа, наслиједили сте његову структуру полтрона обавјештајаца који са просвјетом немају превише везе, и неријешене проблеме у сваком сегменту домена. Од неуређеног предшколског образовања, преко пренатрпаног основног са „излобираним“ предметима и законом који је кројен за идиоте, затим средњег и високог образовања са премало практичног, без усмјерења и плана у погледу сагледавања потреба за производњом „реалног кадра“, па све до имплементације (тотално модерна ријеч) „Болоње“ и другог циклуса по том принципу који је још „ни на небу, ни на земљи“. На то још дођу приватни факултети који укидају смисао сваког смисла... Све то имам у виду, а Ви сигурно све то видите пуно боље од мене... Међутим, проблем при запошљавању у просвјети је јако једноставан. Закон је закон, и ништа не смије бити изнад закона. Изнад државе. Не само у просвјети... За већ споменуте случајеве, тужбе сам предао суду, без обзира што су неки тужени директори чланови ГО СНСД града Бањалука, стићи ће то на наплату. Мислим да је јасно да док неком глава не одлети, ствари се неће промијенити (не само у просвјети), а ја сам да лете главе, па макар моја прва. Знам да би то неки радо видјели, а и то је неки почетак. А Ви, господине Мутабџија, да ли сте расположени да почнемо рјешавати ствари? Да ли сте расположени да кренемо са кривичним пријавама? Да ли сте расположени да закотрљамо неке главе? Да ли сте дио рјешења или дио проблема?

С поштовањем,

Бојан Влајић

незапослени професор енглеског језика (између осталог)

П.С. Писмо није нарочито свјеже, написано је још у октобру 2013. године, ал' је била незгодна сезона отворених писама па сачеках, а и таман да честитам: сретна Вам школска слава Свети Сава! О трагичности најновијих правилника о процедурама пријема... неки други пут.

Kusta = kasa pusta

Agencije su prenijele da je „oko nekoliko hiljada“ posjetilaca ovacijama ispratilo pank operu „Dom za vešanje“, po prvi put izvedenu pod vedrim nebom u gradu na Vrbasu nekad poznatom kao Grad zelenila. Komšinica je prenijela kako su pustili kokoške i guske na binu, pa ih je ganjao mali čovjek, a onda je neki obukao kartonsku kutiju pa trčao po pozornici. Kad se sabere i oduzme, to je samo još jedan prilog tvrdnji da je u RS...

KULTURA NA ŠTAKAMA

E.N. Kusturičina pank opera „Dom za vešanje“ je svoju premijeru doživjela 2007. godine u Parizu, uz ovacije. Reprizno je bila 2008. godine, uz ovacije. Doživjela je veličanstven uspjeh sa 30 rasprodatih predstava u Operi „Bastilja“, uz ovacije. Banjaluka je tek treći grad koji je imao priliku da vidi ovu pank operu, uz ovacije. Šta je uopšte pank opera?

Sasvim je razumljivo da je soc.krit. režiser ofucani bradonja građevinski preduzetnik stari lažni disident veoma uspješno uvalio Francuzima svoju kreaciju, u nedostatku boljeg oksimorona krštenu kao pank operu, scensku adaptaciju potresne filmske priče o trgovini ljudima ovoga puta obogaćenu kadrovima iz filma o Maradoni. Potpuno razumljivo, isto kao što No Smoking Orchestra puni koncertne dvorane drugog i trećeg svijeta svojom neukusnom kombinacijom muzičkog susreta istoka i zapada koja je predstavljala „gypsy punk“ prije nego što je zvanično postojao „gypsy punk“ (Đino Banana zauvijek ozlojeđen). Nije sporno, E.N. Kusturice, živ bio, zaradi da bi uložio. Ali zašto nama pank operu, zašto za 300.000 konvertibilnih maraka?

Upravo toliko je koštala pank opera koju nije posmatralo „oko nekoliko hiljada“ već oko 3.000 ljudi (od kojih neki, kao moja komšinica, nisu dočekali kraj predstave u publici, uz ovacije). Prostom matematikom je lako doći do 100 KM po gledaocu. U RS vjerovatno ima 3.000 ljudi zaposlenih u administraciji i državnoj upravi kojima ne bi bilo teško dati po 100 KM za veče uz Perhana, a tom logikom se vodila Vlada RS koja je, uz Ministarstvo prosvjete i kulture RS, bila glavni pokrovitelj i taj novac izdvojila „od naroda, u ime naroda“ da bi oni s pozivnicama predstavu gledali „besplatno“. Odakle, nakon četiri godine hibernacije, ova pank opera da navrati kao „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rješava stvar“ (čitaj, uzima vreću sa 300.000 KM od entiteta sa 300.000 socijalnih i ekonomskih problema)?

Otkud nama ta čast? Odgovor je vlast. Otkud da se Banjaluka nađe ispred Beograda, Njujorka, Nju Delhija, Buenos Airesa, Bugojna? Odgovor je vlast. Ko je sve i kako dobio pozivnice za pank operu? Odgovor je vlast. Šta je tema ove priče? Odgovor nije vlast. Ali i jeste.

E.N. Kusturičina pank opera je samo najaktuelniji i najočitiji primjer kako se ovdje posluje generalno, projektovan u domen kulture. Jer, 300.000 KM za predstavu za 3.000 ljudi je ništa drugo do drskost, elitizam i nepotizam. Nepotrebno je sad taj novac pretvarati u potrošačke korpe, boračke dodatke, porediti sa brojem nezaposlenih i lomatati se bilo kakvom statistikom. Činjenica jeste samo da se tu narod ništa nije pitao, nego mu je servirano, nazor. (Narod se ovdje pita samo na izborima, a neposredno prije izbora mu se sve detaljno objasni.)

Kad već pričamo o operama, koje imaju dugu i bogatu tradiciju u gradu na Vrbasu (a i pripadajućoj mu državi), vrijedi spomenuti operizaciju Safikade gdje je za kompletnu genezu bilo potrebno tri puta manje novca, možda i manje od toga. Ta je opera nastajala šest godina, a za to vrijeme E.N. Kusturica stigne da napravi dva grada (pri tom sruši otprilike jedan, uz usmenu dozvolu). Veoma jednostavno, na ovom poređenju vidimo da budućnost pripada brzim i sposobnim.

SJEĆAMO LI SE GAVRILA PRINCIPA DOK NAM PJEVA FRANZ FERDINAND?

Bilo kako bilo, pank opera i slične fantomske manifestacije su samo način za Vladu RS, Ministarstvo prosvjete i kulture RS i još neke njihove drugare da, pored svojih redovnih plata, u džepove stave još malo novca kojeg je proizveo uskoro nepostojeći realni sektor u RS. To su uglavnom događaji koji ne bi imali nikakve komercijalne šanse pa su zato besplatni. Dukatfest, festival folklora, ko bi platio te ulaznice koje bi pokrile troškove putovanja i smještaja gostiju iz prijateljske Estonije? Demofest, vizuelno drugačija priča bez vidnih obilježja ruralnosti, prošle godine je pokušala samostalan let uz naplatu ulaznica. Rezultat? Dan nakon završetka istog je objavljeno da je to bio posljednji Demofest. Kad smo već kod koncertnih aktivnosti, onomad je na Demofestu besplatan nastup imao sastav Kosheen dok je na gradskom stadionu nebesplatno ali subvencionisano svirao Lenny Kravitz, koincidencija kakva se i u Parizu rijetko dešava. Čak je i najkomercijalniji eks-jugoslovenski pjevač Zdravko Čolić u Banjaluci ljude zabavljao „besplatno“...

A kultura je mnogo više od toga, ali teško da bi ovdje bilo mjesta da se nabroje svi novoizgrađeni muzeji, galerije, pozorišta, (obnovljeni) kulturno-istorijski spomenici, međunarodno priznata dostignuća iz domena književnosti i sedme umjetnosti...

Nego, da se vratimo na konkretno pitanje, zašto su svi ti događaji nekomercijalni? Zašto je kultura generalno nekomercijalna a uzročno-posljedično i nepopularna? Zar se ne bi moglo raditi na tome a zatim i zaraditi na tome? U Parizu mlate ogromne pare od japanskih turista koji bjesomučno blicaju i škljocaju šestu kopiju Mona Lize, a Pariz nije tako daleko od nas, makar nam je to E.N. Kusturica pokazao. Kad već vlast ima svoju privatnu (a državnu) televiziju, kad ima svoje privatne (a privatne) medije, zašto onda bjesomučno ne reklamira makar kulturu koju „podržava“ poput ove pank opere? Zašto se sve u vezi kulture radi dopola i stihijski, a istovremeno se punom snagom nameću nesumnjivo nekulturni sadržaji i, najčešće uvozni, kulturni surogati? Činjenica je da nemamo Mona Lizu ali nije da niko ovdje nikad nije znao crtati i pričati viceve. Zašto se, na kraju krajeva, ne reklamira naša kultura? Ko zapravo danas siječe ruku Petru Kočiću? Da li se možda vlast stidi naše kulture? Zar vlast ne zna da je bolje izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje nego najmanju i najneznačajniju riječ svog jezika? Zarad umjetničke vrijednosti ove pisanije, neka pitanja ostanu otvorena, uz prim. aut.: ko kulturu stavlja na štake, on želi da narod, slomljene kičme, posjedne u invalidska kolica.

(Prvobitno objavljeno na portalu Istinito: KULTURA NA ŠTAKAMA)