Epizoda: Obećanje

Ukratko o jednoj besmislici koja za neke "život znači"...

https://www.banjaluckeprice.net/post/k%C4%87erka-poginulog-borca-izbjeglica-iz-hrvatske-majka-dvoje-d-jece-to-gradona%C4%8Delniku-ni%C5%A1ta-ne-zna%C4%8D

"Bila sam zaposlena po programu zapošljavanja porodica poginulih boraca. Na određeno vrijeme, s tim da mi je obećano da će ugovor na određeno vrijeme biti, nakon proteka dve godine, ugovor na neodređeno vrijeme. To se nije desilo."

Dakle, na stranu što ova žena sa statusom djeteta poginulog borca ima određena prava odnosno prednosti po pitanju zapošljavanja, gdje su ta prava vjerovatno trebala biti ostvarena davno prije 2019. godine, bez ulaženja u slučaj i ličnu sudbinu dotične, samo me zanima KOJA JE PRAVNA ODNOSNO PRAVNO OBAVEZUJUĆA KATEGORIJA OBEĆANJE?

Uobičajena je šema da se ljudi "na državne jasle" zapošljavaju na mala vrata/sa strane/vako-nako, najčešće ugovorima na određeno vrijeme zbog "povećanog obima posla" pa kasnije ti ugovori prerastu u ugovore na neodređeno vrijeme jer se u međuvremenu steknu određeni uslovi i, dok svima u državi to odgovara, neće biti nikakve promjene te šeme. [Znam, radio sam nešto na tom polju - hehe, prim. aut.] To je tako. Zašto to nije bilo tako u ovom slučaju, ne znam. Moguće da je ova gospođa aktivista SNSD, ne znam. Ne zanima me naročito.

Samo mi je sporno ovo OBEĆANJE. Zašto? Zato što je sam pojam obećanja besmislica i u slučaju kad momak na biciklu "muva" djevojku uz obećavanje kako će (jednog dana) imati auto. Uzimam bezazleni primjer kad muškarac laže ženu zbog određenih ciljeva jer, iako jednako čest kao u politici kad ljudi lažu, opet je časniji i pošteniji. To obećanje, kao i svako drugo, je APP: Ako Prođe - Prođe. Kratkoročni ciljevi. Tako i ovoj gospođi, ko joj je to obećao, valjda bi njega trebalo da pita šta je sa tim a ovako javno spominjanje obećanja zaposlenja je jedna velika naša sramota koje bismo se čim prije trebali riješiti...

Gratis primjer:
https://www.facebook.com/rogaticamsd/posts/pfbid0zMQpxr8uATTjFP8cN12s3wtCxo4Kx3ExuARNbG4uGYEvRWL5T1PtYyEG1j3DSwVAl

"Nama omladini je Siniša kao predsjednik omladine obećao da će nas zaposliti i ništa od toga ne_bi, zbog toga smo ga i svi iz omladine napustili."

OBEĆANJE LUDOM RADOVANJE

Još jedna preinačena presuda Osnovnog suda...

Tužan li je dan kad se moram oglasiti na ovom blogu, ali možda ga neko i čita, pa eto...
Umjesto nekog lijepog pisma, danas stiže plava koverta. "Nešto od Osnovnog suda", kaže poštar snuždeno, na šta vedrijim tonom odgovaram: "Ma više i oni i njihove gluposti"... i baš gluposti.

Elem, stigla drugostepena presuda u slučaju protiv ŠUP škole. Ukratko, hronologija (od konkursa u avgustu/septembru 2011. godine pa naovamo):
1) ŠUP škola me otkači sa konkursa zbog toga što nisam priložio uvjerenja o nekažnjavanju i nevođenju krivičnog postupka (što je nezakonito po Zakonu o zaštiti ličnih podataka BiH);
2) Žalim se Ombudsmanu za ljudska prava BiH s nadom da će uraditi nešto... što nisu;
3) Pišem tužbu sudu;
4) Osnovni sud (Dragomirka Stanojević) me handri zbog adrese drugotužene (koju ja uopšte neću da tužim) te na osnovu toga odbacuje tužbu;
5) Okružni sud poništava odluku o odbacivanju i stvar vraća u postupak;
6) Osnovni sud (Maja Krajnović) sudi kako sam nezakonito odbijen sa konkursa ali tom prilikom nisu prekršeni nikakvi (bitni) zakoni.

I sad ovo...
Okružni sud odlučujući drugostepeno uvažava sve žalbene navode prvotužene, preinačava presudu tako da apsolutno nisam u pravu, pri tom ignorišući Instrukciju Ministarstva prosvjete, Preporuku Ombudsmana kao i sam Zakon o zaštiti ličnih podataka BiH na čemu je sve zasnovano - a koji se nigdje ne spominje u obrazloženju - te nalaže meni da nadoknadim troškove parničnog postupka prvotuženoj u iznosu od 1.125,00 KM.

E, sad, šta je ovdje zanimljivo?
I dalje imamo slučaj da sve dosad što je Osnovni sud donio ili presudio, drugostepeno je poništeno ili preinačeno. Što se mene tiče, to su dva poništena rješenja i dvije preinačene presude. Jeste, preinačavanje ove presude ne ide meni u korist, međutim, ni od preinačavanja prošle presude (slučaj protiv Ministarstva nauke i tehnologije RS) nisam imao neke naročite koristi u nekom širem smislu stvari.

Ono što je bitnije, jeste da mi je drago da je došlo do ovoga. Da konačno neko mora da fasuje. Pa ćemo vidjeti ko će. Rok za plaćanje je 15 dana od donošenja (tako piše!) presude (21. januar) pod prijetnjom prinude naplate. Da vidim i to.

P.S. Dodatni kuriozitet jeste što u dokumentu postoji niz različitih grešaka, od pravopisnih do logičkih. To se dosad Okružnom sudu nije dešavalo. Skeniram uskoro i stavljam na blog.

Presuda protiv ŠUP-e

Ne lezi, vraže, taman kad - po zna koji put - napisah da sam sretniji kad nemam šta da pišem na ovom blogu, evo materijala.

Stiže mi, pred sam kraj mog godišnjeg odmora (na odmor), presuda u slučaju protiv ŠUP škole.
To je ova priča:
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2012/09/suplja-prica.html

Presuda je stigla dva i po mjeseca nakon održanog glavnog ročišta (nagradno pitanje: Zakonski rok za presudu je?). Sudija Maja Krajnović je, kao i njena prethodnica na poziciji "sudije", osoba sumnjive inteligencije i morala. Dok je razumljivo da nije lako presuditi u korist "pravno neuke osobe" protiv institucije unutar sistema koji zapošljava mutave ljude da budu sudije, opet sam iznenađen nekim falsifikatima i preskakanjima unutar presude...

To je ta presuda, otprilike devet strana od kojih je otprilike osam strana sranja... pa ti sad vidi kroz gusto granje o čemu se radi.

Ovom prilikom ne planiram nabrajati sve "krive navode", već ću to učiniti dok završim pisanje žalbe na presudu, samo bih htio napomenuti da je zanimljivo kako, očigledno, u Osnovnom sudu u Banjaluci ne postoji nikakav obrazac za rad: vođenje potpuno (tematski) istih postupaka se drastično razlikuje od sudije do sudije, oblikovanje zapisnika i unos u iste, pristup (na) ročištima itd. Jedina konstanta je to da pravo nema veze sa pravdom i da je opšta ideja da ovdje ne treba da ostane da živi niko normalan i pošten...

Отворено писмо министру просвјете поводом непотизма, корупције и КРИМИНАЛА при запошљавању у просвјети...

Господине Мутабџија,

пишем Вам по први пут у нади да моје писмо неће завршити у корпи за смеће, већ да ће доћи до Вас те да ћете га, евентуално, прочитати. Отвореног је типа писмо јер не вјерујем баш у протокол (и везане елементе) у згради Владе РС, имам нека лоша искуства...

Моје име је Бојан Влајић, незапослени сам професор енглеског језика из Бањалуке. Гурам, ево, пету „конкурсну сезону“ - успио сам, настављам - хрпа одбијеница сада броји око 50. Али, нисам незадовољан, јер кад погледам око себе, данас више кукају запослени него незапослени, па што да се уваљујем у муку.

Ипак, повремено не могу а да не констатујем неправилности при запошљавању, на конкурсима на којима се појављујем углавном туристички. Повремено и пишем о томе. Прије двије године сам написао текст „Како се запослити у Министарству просвјете?“, послао на многе адресе, а портал БЛ!Н је исти и објавио. Поштено им се вратило, тај текст (објављен 11.10.2011) је на крају године био пети најчитанији текст на том порталу, а други ауторски. Испред мене су се пласирали само секс и предсједник Додик, па сам, поучен тиме, формулу спајања та два појма искористио у неким другим текстовима које не бих именовао овом приликом.

Било како било, судећи по читаности, претходно споменута причица је многима била занимљиво штиво, тако да сам, између осталог, наставио да пишем о сличним стварима и то нудим јавности на увид. Ту ми је портал Фронтал изашао у сусрет и објавио текстове „ШУП прича“ (26.09.2012) и „Свети Сава Изнуривач“ (03.05.2013) у којима сам се додатно бавио проблемима при запошљавању у просвјети...

Проблеми при запошљавању? Има их разних, а окусио сам их поприлично - иако не све. Још од прва два конкурса (описани у тексту „Свети Сава Изнуривач“), лако је било наслутити да ће бити тешко, а вриједи споменути јако симпатичан „разговор“ за посао на другом конкурсу. Бркати Немања Савић ме мумљајући упитао како се зовем, а затим мумљајући саопштио: „Мммм, ја сам Вас позвао само да Вас, мммм, мало видим... то је све.“ Минут за процјену професионалних квалитета. Уђеш, изађеш, готово. Од тад, редали су се случајеви, редали су се приговори... сем кад сам остајао без ријечи за приговор.

Такав је случај са школом „Петар Кочић“ у Имљанима која сваке године расписује конкурс за наставника енглеског језика. Једне године сам и ја послао пријаву... Нису ме позвали на разговор, нити обавијестили о избору кандидата. Обзиром да се препоручена пошта не може изгубити... Ипак, нисам био толико револтиран да пишем њима било какав приговор, само сам покушао назвати школу телефоном да питам... Вјерујем да Вам је јасно шта значи „покушао“ и три тачке. Да, телефон им није (био) у функцији. Вјероватно је медвјед прегризао жице.

Сличан случај, са елементима Бермудског троугла, десио се у бањалучкој школи „Свети Сава“, што је централна тема претходно споменутог текста. Конкурс у септембру, разговор и тестирање у децембру са двије седмице размака, а ја ни након годину дана не знам јесам ли примљен или нисам. Нада умире задња, нема везе што је то био конкурс на одређено вријеме. Ни ту нисам писао приговор, јер немам на шта. А и далеко је Лауш (гдје се налази школа „Свети Сава“), пјешке сат времена. Треба ли да Вам спомињем шта је било са тим директором? А конкурс још није закључен, бар што се мене, кандидата, тиче.

Поред тога, тјерали су ме „с врата“ због најразличитијих ствари: противно Закону о заштити личних података БиХ, Школа ученика у привреди Бањалука је од мене и мојих колега тражила документе о некажњавању, а затим нас 25 од 34 избацила из конкурсне процедуре. Лако је препознати да је то тема текста под називом „ШУП прича“. Исто тако, на другом мјесту се десило да сам искључен из конкурсне процедуре јер нисам приложио лиценцу. Кад сам тој школи упутио приговор са питањем која је њихова законска основа да од мене траже лиценцу, одговора на приговор... наравно да није било.

Да не набрајам даље и да се не понављам превише, било је ту још штошта. Једном сам чак отишао и у просвјетну инспекцију, тамо провео пар минута у разговору и невјерици, премишљао се да направим неко кривично дјело насиља, одустао.

Написао сам и неке тужбе, предао суду, мало допунио њ. ладице папирчинама. Повремено и суд мени пише, потроше и они папира, само што никако да суде. Надасве ефикасан modus operandi, усудићу се констатовати.

Вриједи споменути да су неки људи у неким судовима (који нису бањалучки) дочекали нека слична суђења, прије дубоке старости, гдје су констатоване повреде њихових права али не и адекватна одштета, а и са тим случајевима сте упознати, вјерујем. То има посебно значење јер са том „правдом“ долази и чланство на „црној листи“ за запошљавање а прљаве фотеље остају неочишћене.

Мислио сам да ће се ствари поправити увођењем (сада већ старих) правилника о процедурама пријема радника... И јесу донекле, мада је досад уиграни модел корупције и непотизма пронашао кључ и за игру по новим правилима: да се не лажемо, накриво је запослено макар 80% буџетских корисника у посљедњих 15 година, све „по закону“ (и правилницима)... А горући проблем у држави, незапосленост, односно, асиметрија незапослености. Мада, о томе почесто говори господин Емил Влајки, па да не ширим превише...

Након што смо заједнички осиједили до овог тренутка, прелазим на ствар, актуелну.

Лабудова пјесма (сада већ старих) правилника, конкурсна сезона за школску 2013/14. На подручју града Бањалука су била три конкурса за мјесто наставника енглеског језика на којима сам учествовао, три основне школе, трипут „на одређено“, на сва три тражено радно искуство, што прошлих година и није био тако чест случај. У шали сам конкурисао, навикнут на досадашње успјехе на конкурсима. Док су двије школе изричито тражиле годину дана радног искуства за мјесто наставника енглеског језика (тврд „филтер“, испоставиће се, али је занимљиво да нису тражиле исто за нека друга радна мјеста), трећа школа није дефинисала колико се тражи радног искуства (како је то могуће, питајте их кад их окупите на једном мјесту). Елем, за тај трећи конкурс нам је наложено да се једно јутро окупимо сви, па ће нам на лицу мјеста бити саопштено ко испуњава услове а ко не. Тако је и било, нас двадесетак се задесило тамо и већина нас је „испунила услове“ - имали смо макар нешто радног искуства. Међу онима који нису испунили услове је била једна пријатна дјевојка коврџаве косе, млађа колегица, жао ми је било видјети како она одлази док ми остали улазимо у учионицу на тестирање... Било како било, ту је примљен већ неко ко је примљен, није ми ни битно, ја сам задовољан својим учинком - комисији сам у разговору изложио своју идеју да основном образовању данас недостају ЈНА тековине и принципи.

Друга два конкурса? Из једне школе је брзо стигло обавјештење о пријему радника, све је обављено без мене и мојих колега без године дана радног искуства; приговор упућен, одговор негативан - написана тужба и предата суду дан по пријему одговора на приговор. Баш сам био расположен. Друга школа је мало отезала са слањем обавјештења, секретарица те школе је мало несигурна, како телефонски, тако и уживо, али је ипак стигао документ након неког времена: школа је одбацила 25 пријава кандидата, а 22 због те несретне године дана радног искуства. На том документу прочитах да је моја млађа колегица, пријатна дјевојка коврџаве косе, „мастер професор језика и књижевности“... тако млада а већ нинџа учитељ.

Е, сад, господине Мутабџија, не знам колико сте пратили, вјероватно више од мене, али Закон о основном васпитању и образовању РС се није превише мијењао у сегменту квалификација особља, посебно у посљедњих годину-двије, кад на конкурсима није стално тражено радно искуство; ваљда зато што Члан 111. каже да „послове наставника, стручног сарадника или васпитача може да обавља и приправник“, дакле, лице без радног искуства...

Руку на срце, можда се ја не трудим довољно, пошто конкуришем само на подручју града Бањалука, али, за четири и по године посједовања дипломе, сасвим случајно имам укупно пет мјесеци радног искуства. Не бих имао ни то, да није било једног ненајављеног боловања. Кад и како ћу се ја запослити, кад ме овако тјерају „с врата“? А таман сам накупио бодова стажа на бироу, замало толико да могу покрити мој просјечан просјек и неугодну личност која бива исподпросјечно оцијењена на разговорима... Кад ће се запослити моја млађа колегица коврџаве косе? За кога је она учила да стекне НАУЧНО ЗВАЊЕ кад су јој и врата проклете основне школе затворена, штавише, закључана? НЕЗАКОНИТО закључана.

Господине Мутабџија, нисам правник, али сам погледао још нешто: Кривични закон Републике Српске у Члану 227. каже да „ко другоме ускрати или ограничи право на слободно запошљавање под једнаким условима који су предвиђени у закону или другим прописима, казниће се новчаном казном или затвором до двије године“. Ово што се (масовно) дешава мојим колегама и мени је управо то, без потребе да улазим у разлоге (мада, није згорег именовати: корупција и непотизам). Не знам кад је посљедњи пут у Републици Српској, ако је икад, суђено за кршење овог члана закона, али, мислим да је вријеме да се почне...

На крају, господине Мутабџија, морам рећи да не знам како Вам је, али знам да није лако. Морали сте да обујете тијесне и шупље ципеле Вашег претходника, латинског гнома Касипа, наслиједили сте његову структуру полтрона обавјештајаца који са просвјетом немају превише везе, и неријешене проблеме у сваком сегменту домена. Од неуређеног предшколског образовања, преко пренатрпаног основног са „излобираним“ предметима и законом који је кројен за идиоте, затим средњег и високог образовања са премало практичног, без усмјерења и плана у погледу сагледавања потреба за производњом „реалног кадра“, па све до имплементације (тотално модерна ријеч) „Болоње“ и другог циклуса по том принципу који је још „ни на небу, ни на земљи“. На то још дођу приватни факултети који укидају смисао сваког смисла... Све то имам у виду, а Ви сигурно све то видите пуно боље од мене... Међутим, проблем при запошљавању у просвјети је јако једноставан. Закон је закон, и ништа не смије бити изнад закона. Изнад државе. Не само у просвјети... За већ споменуте случајеве, тужбе сам предао суду, без обзира што су неки тужени директори чланови ГО СНСД града Бањалука, стићи ће то на наплату. Мислим да је јасно да док неком глава не одлети, ствари се неће промијенити (не само у просвјети), а ја сам да лете главе, па макар моја прва. Знам да би то неки радо видјели, а и то је неки почетак. А Ви, господине Мутабџија, да ли сте расположени да почнемо рјешавати ствари? Да ли сте расположени да кренемо са кривичним пријавама? Да ли сте расположени да закотрљамо неке главе? Да ли сте дио рјешења или дио проблема?

С поштовањем,

Бојан Влајић

незапослени професор енглеског језика (између осталог)

П.С. Писмо није нарочито свјеже, написано је још у октобру 2013. године, ал' је била незгодна сезона отворених писама па сачеках, а и таман да честитам: сретна Вам школска слава Свети Сава! О трагичности најновијих правилника о процедурама пријема... неки други пут.

ŠUP(LJA) PRIČA - detalj

Čitava priča:
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2012/09/suplja-prica.html

Djelimičan rezime kao uvod: usljed pogrešnog besplatnog pravnog savjeta tužbu predam u Okružni sud, oni je po službenoj dužnosti proslijede u Osnovni, odatle četiri puta dobijam da ispravim i dopunim tužbu da bude u skladu sa relevantnim zakonima. Biće da nije jasno šta hoću, iako je npr. Ombudsmanu na prvu bilo jasno, samo što mi to četiri mjeseca nisu htjeli reći (Ombudsman mi je poslao mišljenje dan nakon što je tekst izašao na Frontalu). U redu je, prihvatam, nisam pravnik, ispravljaću dok ne bude sve uredno. 

Međutim, posljednji zahtjev suda je na granici apsurdnog.

Naime, po zahtjevu suda kao drugotuženu sam morao navesti radnicu koja je primljena na tom konkursu. U jednoj dopuni tužbe to sam i učinio:

Poštovani, upućujem ovu dopunu i ispravku u skladu sa Rješenjem od 15.11.2012. godine koje se poziva na Članove 293. i 295. ZPP RS.
U Rješenju se spominje da kao tužena strana, pored poslodavca, moraju biti obuhvaćena lica koja su izabrana (M.D.) i „čije se odluke osporavaju“. M.D. nisam označio kao drugotuženu jer na konkursu uopšte nisam došao u ravan sa njom kao ni ostalim kandidatima koji su u potpunosti prošli konkursnu proceduru (bili pozvani na razgovor). Odluku kojom su ugrožena moja prava potpisuje Škola učenika u privredi.
Ukoliko M.D. mora biti označena kao „pasivno legitimisana“, onda neka bude, međutim, apsolutno ne želim ni na koji način da je oštetim, jer ne vidim nikakvu njenu krivicu. Ukoliko se misli na njenu odluku odnosno potpis na ugovor o radu koji je zaključila sa školom, smatram da ona nije znala bilo šta o onome što je prethodilo, nezakonitostima pri organizovanju konkursa, te da nema bilo kakvu odgovornost za te radnje.

Nakon toga stiže još jedan zahtjev za ispravku i dopunu tužbe, pored odgovora advokata kojeg je ŠUP angažovala. Simpatično mi je da je škola angažovala advokata, budući da treba da imaju pravnika sekretara, ali eto. Odgovor advokata je priglup, pun nepismenosti i nebitan.

Sa druge strane, zahtjev za ispravku sadrži veoma bizaran zahtjev:

Pored svega izrečenog, činjenice da je angažman u školi bio na određeno vrijeme i, logično, istekao, sud ne odustaje od vrhunske krutosti pa se tako traži, i to OD MENE, da navedem adresu osobe sa kojom nemam nikakve veze niti bilo šta tražim od nje. Segment "Po izjavi direktora škole" je posebna komedija.

Odakle uopšte da ja imam tu adresu, i da li je uopšte zakonito da je tražim okolo?

Bilo kako bilo, riješiću nešto u toku ove sedmice, ispravka će doći u sud, sa adresom ili bez, a desilo se da imam nekog posla u Ministarstvu unutrašnjih poslova (poslovnih poslova, da ne bude zabune), pa ću da provjerim šta i kako...

ŠUP(LJA) PRIČA

Zdravo! Moje ime je Bojan Vlajić, nezaposleni sam prosvjetni radnik iz Banjaluke. Neki su me možda vidjeli na televiziji, uočili u dnevnim novinama, čitali neke moje članke na internet portalima ili na mojim blogovima, a jedan dio ljudi se sigurno sjeća prošlogodišnje bestseler priče "Kako se zaposliti u Ministarstvu prosvjete?", o Kasipovićevim metodama zapošljavanja. Taj sam. Elem, rekoše mi tad da sam ovakav-onakav i da samo hoću da se uvalim (u neku solidnu uvalu). Nije tačno. Već četvrtu godinu konkurišem gdje god mogu, a nigdje ne mogu, proći. Konkurišem od ministarstava do samog dna, pa sam prilikom istraživanja dna pokušao pronaći odgovor na pitanje:

KAKO SE ZAPOSLITI U ŠKOLI UČENIKA U PRIVREDI?

Novi pravilnici o procedurama prijema radnika u prosvjeti su pokušaj da se stane u kraj kabadahijskom ponašanju direktora škola, sa sekundarnom idejom da se pokuša “očistiti” biro. Iako su manjkavi i u neskladu sa nizom zakona, više se i nije moglo očekivati od Antona Kasipovića i njegove ekipe dresiranih majmuna. Ipak, i to je neki prvi korak (u vodu se baca), a sad ostaje pitanje provođenja tih pravilnika. No, ova je priča počela u onom prošlom vremenu…

Nakon situacije sa Ministarstvom prosvjete i njihovog pristupa koji je uvreda po zdrav razum, život nije stao. Usput, na tom frontu je sljedeće stanje: Okružni sud u Banjaluci je primio tužbu krajem septembra prošle godine, molbu za oslobađanje od plaćanja sudske takse u novembru i od tad tajac. S obzirom na izjavu Džerarda Selmana kako je "Okružni sud u Banjaluci perjanica pravosudnog sistema u RS, jer je najefikasniji i najažurniji sud u RS" (Nezavisne novine, 28.10.2011), postavlja se pitanje kakvi su tek onda ostali? S obzirom na naše pravosuđe, moram se natjerati pa složiti i krivičnu prijavu po istom pitanju, ovih dana… Pored toga, nastavio sam da konkurišem gdje god mogu i kod onih najočitijih slučajeva nezakonitih radnji pri zapošljavanju iskoristim “sve poluge sistema”. Htio sam (i još uvijek hoću) da vidim da neko uradi nešto za mene, da mi institucije za zaštitu prava zaštite prava i da mi službe za pružanje pravne pomoći pruže pravnu pomoć. Evo kako to ide…
Prošle konkursne sezone (početak šk. godine 2011/12), u kojoj sam skupio desetak odbijenica, jedan se slučaj izdvojio - konkurs u banjalučkoj Školi učenika u privredi (u daljem tekstu ŠUP). Objavljen je u posljednju srijedu pred početak školske godine (što je značilo da će školska godina početi a da ŠUP "neće imati" profesora engleskog jezika), a u OGLASU je navedeno da tražena dokumentacija obuhvata Uvjerenje da se protiv kandidata ne vodi krivični postupak kao i Uvjerenje o neosuđivanosti. U svom dosadašnjem konkurisanju nisam se sreo sa takvim zahtjevom, niti sam ikad čuo za ovo drugo uvjerenje. Doduše, jesam čuo za neke druge stvari, npr. Zakon o zaštiti ličnih podataka BiH koji kaže da takva uvjerenja spadaju u posebnu kategoriju podataka (Član 3) čija je obrada zabranjena (Član 9). Imajući to u vidu, ali i druženje sa kolegama prije/tokom/poslije razgovora za posao, odlučim se da okušam sreću, prilažući samo Uvjerenje o nevođenju krivičnog postupka (koje sam imao pri ruci a čija formulacija sadrži i elemente drugog uvjerenja). Prošetam se do ŠUP-e, kod sekretara predam svoju PRIJAVU sa dokumentima, pokupim pečat na kopiji i pravac kući. Nisam imao nikakvih iluzija da mogu dobiti taj posao, već jednostavno popunjavanje vremena prostorom, da neko ne bi rekao da nisam pokušao, ipak je to moja struka.

Poče školska godina, prođe prva sedmica, od ŠUP-e nema glasa. Tek u drugoj sedmici šk. godine na moju adresu stiže pismo, kao i obično, ODBIJENICA. Ne bi se ta odbijenica ni po čemu razlikovala od drugih da se u njoj ne spominje razgovor sa kandidatima. I ja sam bio kandidat, a na razgovor nisam pozvan. S obzirom na višak kancelarijskog materijala u kući, odlučim da uputim ležeran PRIGOVOR Školskom odboru, sa jednostavnim pitanjem kad je uopšte održan razgovor i zašto nisam pozvan na isti. (Usput, nakon prošle priče sam čuo par kritika na račun mog načina obraćanja institucijama, gdje mi se zamjera neozbiljnost. Nije to neozbiljnost, ja se samo trudim da budem na nivou. Doduše, malo više pazim na zareze...)
U zakonskom roku, ili malo poslije istog, stigao je ODGOVOR, ležerniji od mog prigovora. Stalo je u jednu rečenicu da nisam priložio kompletnu dokumentaciju. Ta šturost me je prosto natjerala da stvar malo bolje istražim. S obzirom na Član 4. Zakona o slobodi pristupa informacijama RS, odlučim se da ŠUP-i uputim ZAHTJEV da mi dostave konkursnu dokumentaciju, čisto da se stvar malo pokrene. Da vidim koliko je ukupno bilo kandidata na konkursu, koliko nas je otpalo zbog "nekompletne dokumentacije". Kao i obično, taj sam zahtjev dostavio lično, da bih dobio protokolisanu kopiju - dokazni materijal. Kad sam se pojavio kod sekretara, čovjeku nije baš bilo jasno šta ja to tražim. Zatražio je od mene da mu pročitam šta to piše, što sam odbio. Prosvjetni smo radnici, znamo čitati obojica, on je star a ja sam lijen. Sekretar je ubrzo analizom sadržaja shvatio o čemu se radi, a zatim telefonom pozvao nekog čovjeka za kojeg mislim da je predsjednik Školskog odbora. Dok smo čekali istog, sekretar mi je u povjerenju rekao da on nije baš zadovoljan izborom profesora engleskog jezika, pa smo obojica duboko udahnuli. Eh, šta ti je život… Nakon par minuta stiže čovjek za kojeg pretpostavljam da je P.Š.O. koji mi kaže kako je moj prigovor obrađen i utvrđeno je da nema nikakvog osnova za žalbu, te kako se oni pozivaju na Zakon o radu RS, pa mi spomenu primjer nekog profesora za kojeg se naknadno saznalo da je osuđivan pa je to bio skandal. Spominje još da mogu ići na sud, ali to traje... Ja kažem da se pozivam na Zakon o zaštiti ličnih podataka BiH te da planiram ovu stvar da prepustim Ombudsmanu, pa ćemo vidjeti već ko je u pravu (čiji je zakon jači), uzmem protokolisanu kopiju zahtjeva i odem.

Nije puno prošlo, stigao je ODGOVOR. Na žalost, u odgovoru nisam dobio nikakav odgovor, a kvalitet usluge je bio na nivou Majkrosoftove podrške korisnicima: prosto je nevjerovatno da se podaci o konkursu nalaze kod sekretara ili u administrativnoj službi škole, zar ne? S obzirom da mi se više nije dalo ići do ŠUP-e, na scenu stupa džoker - Ombudsman za ljudska prava BiH. Imam sreću pa živim u Banjaluci, tako da mi je kancelarija Ombudsmana udaljena nekih 40-ak minuta šetnje. Prošetam se do tamo, pravnicu zaduženu za pomoć građanima ukratko upoznam sa situacijom a ona mi kaže kako su oni raznim ustanovama "sto puta ponavljali da se ta uvjerenja ne traže na konkursu", te me uputi da ispunim žalbeni formular (PRVA STRANA, DRUGA STRANA). Na moju molbu da zajedno ispunimo taj formular, bivam ipak upućen da to učinim kod kuće, kulturno (ni kafa ni rakija, gubi se, ti prljavi hipiku). Formular sam popunio kod kuće i predao sutradan, bilo je to tamo nekog decembra. Ubrzo mi je stiglo OBAVJEŠTENJE da je žalba primljena, te su pripreme za doček Nove godine mogle da počnu...

S obzirom na zimski raspust i "Sveti Januar", nisam ni očekivao da će se nešto desiti u tom periodu, i vaistinu, nije se ni desilo. Priča svoj nastavak dobija početkom februara, u koverti od Ombudsmana mi stiže ZAHTJEV da dostavim komentar na ODGOVOR onih iz ŠUP-e. Tamo gdje ja nisam imao sreće, Ombudsman jeste - ŠUP je dala podatke o broju kandidata na konkursu: ukupno je bilo 34 kandidata od kojih 25 nije imalo kompletnu dokumentaciju. To je potvrdilo moje sumnje da je stvar krajnje sumnjiva. Prvo što bih volio da znam jeste koji je to dokument nedostajao mojim kolegama (ne znam ali pretpostavljam), a zatim bih volio da znam koliko je mojih kolega osuđivano, pravosnažno a i nepravosnažno (ne znam ali pretpostavljam). Kad sam se već tako lijepo zapitao, volio bih i da znam čiji potpis stoji na časovima tokom prve radne sedmice, dok još konkurs nije bio zaključen. Da li je to potpis onog kandidata čije ime stoji na rješenju o prijemu? Ne znam ali pretpostavljam... Bilo kako bilo, ja sam se nakon tih novih momenata u priči opet prošetao do Ombudsmana i tamo na list papira sročio kratki KOMENTAR.

Negdje u to vrijeme sam u šali otišao do kancelarije Službe pravne pomoći Grada Banjaluke, čisto da vidim šta će mi reći Nada Arbutina, pravnik zadužen za pomoć građanima. S obzirom da sam već jednom bio u istoj kancelariji i umjesto pravne pomoći dobio potpuno pogrešan savjet (koji, hvala sebi, nisam poslušao), nisam imao previše očekivanja. Doduše, moram priznati i da je Nada inicijalno bila relativno korektna: s obzirom da je pravna pomoć besplatna za nezaposlene, ona mi je povjerovala na riječ - nisam se morao vratiti kući po karton sa biroa. Njoj sam ukratko objasnio o čemu se radi, pokazao dokumente i oglas iz novina a ona mi je na to rekla da nemam nikakvog osnova ni za žalbu ni za tužbu, da je sasvim normalno da se ta uvjerenja traže na konkursima, "da je tako oduvijek". Onda sam je upitao da li ona zna šta je Agencija za zaštitu ličnih podataka BiH i otkad ta agencija postoji. Ona nije čula za tu agenciju. Zatim sam upitao da li je upoznata sa Zakonom o zaštiti ličnih podataka BiH. Nije čula za taj zakon, odnosno, da citiram: "Mi ovdje ne dobijamo te BiH zakone." Na to sam rekao da bi bilo dobro da se upozna sa istim i napustio prostoriju. Kao što rekoh, nisam očekivao pravnu pomoć, ali nisam očekivao ni da čujem potpunu glupost. Ovdje imamo situaciju da pravnik zadužen za pomoć građanima nije upućen u zakone države u kojoj živi. Ne bi to bio toliki problem da to nije bila pravno veoma "aktuelna" stvar, da Centar civilnih inicijativa nije svojevremeno pokrenuo kampanju "Besplatni konkursi" u kojoj se poziva na mišljenje Agencije za zaštitu ličnih podataka BiH gdje se navodi da je traženje takvih uvjerenja kao uslova pristupanja konkursima NEZAKONITO. I sad, za mene je lako, ja sam tamo otišao veoma upućen u materiju, ali, šta je sa ljudima kojima je stvarno potrebna pravna pomoć? Ko zna koliko ih je dobilo pogrešan savjet i zbog toga odustalo od borbe za svoja prava… Da navedem još da sam nekih dva mjeseca poslije toga opet otišao na isto mjesto, s ciljem provjere da li se Nada Arbutina ažurirala po pitanju Zakona o zaštiti ličnih podataka BiH. Naravno da nije. Bila je jednako tvrdoglava i nabijeđena kao prvi put, ali nešto drugo mi je bilo mnogo gore. Naime, dok sam čekao na red da uđem kod druge službenice (funkcionišu dvije kancelarije), primjetio sam da ljudi koji dolaze po pravnu pomoć masovno izbjegavaju Nadu. Jedan penzioner mi je bio jako simpatičan, čovjek dobio rješenje o smanjenju penzije na minimalnu pa došao da vidi šta će i kako će... Kaže on: "Ja već pet godina dolazim ovdje, a ova [misleći na Nadu] mi nikad nije pomogla. Ništa neće da sluša, samo te izbaci napolje. Ova druga lijepo sasluša, hoće pomoći, al' ova..."

Bilo kako bilo, komentar Ombudsmanu sam uručio u februaru (a prvo obraćanje njima je bilo u decembru), nema još odgovora, a s obzirom da sam naveo kako bi bilo lijepo da se o svemu obavijeste i ostalih 24 kandidata sa "nekompletnom dokumentacijom", imao sam ideju da bi to moglo potrajati… Zapravo, nema još zvaničnog odgovora, ali nije da Ombudsman ne radi ništa. Dana 23.04. tekuće godine se desio telefonski poziv gdje sam sa jedne strane bio ja a sa druge Ombudsman, zovu da me probude telefonom u cik zore oko 10:30. Tada mi je rečeno da je i Agencija za zaštitu ličnih podataka BiH upoznata sa slučajem (a upoznao sam ih putem el. pošte, pa kad sam vidio da obraćaju pažnju na priložene dokumente otprilike koliko i ja na mršave pjevačice narodne muzike, odustao od dalje komunikacije), upitan sam šta sam još uradio, odnosno, jesam li ja napravio nešto da oni ne moraju ništa. Bio sam krajnje ležeran pa sam rekao Ombudsmanu da od njih ništa ne očekujem, kao ni od Agencije za zaštitu ličnih podataka BiH, jer je to puno prazne priče a djela nigdje. Dok se oni premišljaju kako da urade nešto po pitanju provođenja zakona kojeg su donijeli, ja sam napisao tužbu koja je otišla u Okružni sud a zatim ustupljena stvarno nadležnom Osnovnom sudu. Promašena nadležnost je usljed pogrešnog besplatnog pravnog savjeta, međutim, u pitanju nije bila Nada Arbutina već druga službenica koja je makar bila voljna da sasluša slučaj i posavjetuje koliko zna i umije - ni osoblje Ombudsmana ni Agencija za zaštitu ličnih podataka BiH mi nisu htjeli (znali?) odgovoriti na pitanje u nadležnosti kojeg suda je ovaj slučaj. Dakle, u Osnovnom sudu to stoji već pola godine, dokad će, ne znam. Ombudsman, koji je zapravo otčepljivač odvoda - služi za slanje urgencija institucijama koje se oglušuju na zakone o slobodi pristupa informacija, meni ne odgovara već skoro pola godine. Čime bih ja trebao da otčepim otčepljivač? Kome da šaljem urgenciju?

Summa summarum:
Ombudsman za ljudska prava je uvala borova, prva linija odbrane državnog invaliditeta.
Agencija za zaštitu ličnih podataka BiH aktivno štiti samo plate zaposlenih i imovinske kartone političara.
Besplatni pravni savjeti ne postoje.
Pravosuđe Republike Srpske je briljantno nespremno (i u ovom domenu).

Odnosno, književnim jezikom:
KOJI JEBENI OMBUDSMAN?!
KOJA JEBENA AGENCIJA ZA ZAŠTITU LIČNIH PODATAKA BIH?!
KOJA JEBENA PRAVNA DRŽAVA?!
KOJA JEBENA DRŽAVA?!

E, sad, još uvijek se nije desilo da je konkurs poništen (što u ovom trenutku nema nikakvog smisla niti značaja), da sam dobio neku odštetu (što bi imalo značaja, da to spiskam na šešire), da je ŠUP kažnjena ili nešto na tom fonu, ali, jedna “globalnija” sitnica jeste. Ako se pogleda da su se na prosvjetnim konkursima prošle godine "bez pardona" tražila uvjerenja o nekažnjavanju/neosuđivanosti kao i ljekarska uvjerenja, situacija je sada malo drugačija u što se veoma lako uvjeriti kad se pogleda kakvi se oglasi sad objavljuju, a sve usljed stanovitog dopisa. Bilo bi malo neskromno da mislim da je navedeni dopis Ministarstva prosvjete i kulture RS (PRVA STRANA, DRUGA STRANA) iz januara ove godine nastao nakon moje žalbe Ombudsmanu, ali... jeste. (Svi su povezani.) A Kasipović ni "hvala" da mi kaže, a gledam ga kako puši (cigaretu) dok vozi auto, a onda na dnevniku priča o opasnostima pušenja (cigareta), lažovčina novinarska.

Eto, makar je taj detalj oko oglašavanja konkursa jedna mala pobjeda (otprilike kao smanjenje plata u Parlamentu BiH od 4,5%... grohotom se smijem), a u priči oko zapošljavanja i problema pri je ostala još jedna stavka, još jedan kamen koji bi valjalo prevrnuti ili možda još bolje, stucati čekićem. Taj kamen je Prosvjetna inspekcija. Lično im nisam ništa prijavio, ali imam slučaj u najbližoj porodici da je upravo inspekcija zataškala stvar i već ko zna koliko uopšte ne odgovara na dopis - biće da čekaju “urgenciju”. Ja sam se zadesio tamo prije koji dan (da ne bude da nisam), i iskreno sam se potresao kad sam vidio ko radi tamo, od portira (a možda je i portparol) koji oslovljava sa “druže” pa do čovjeka kojem sam pokušao opisati jedan slučaj a koji, kasnije uviđam, materiju poznaje “rekla-kazala” i stiže da me blagodari rečenicama koje sadrže “oni su trebali da Vam…”, što, naravno, nisu.
Bilo kako bilo, ovo je još samo jedan segment ilustracije propasti naše (a ova konkursna sezona već sad poprilično obećava), pa ako neko nije znao, a ima i takvih, sada će znati. Odgovor na pitanja “Kako?” kod nas je veoma jednostavan i glasi “Nikako!”, a oni koji znaju ne postavljaju pitanja…

(Prvobitno objavljeno na portalu Фронтал.)

TIŠINA, PRECJEDNIK GOVORI!

Skupili se, van radnog vremena, Milorad Dodik, Mladen Bosić, Marko Pavić i Petar Đokić, a da povod nije bio roštilj/svadba/krštenje... Zapravo, kad malo bolje razmislim, za političare i ne postoji pojam „van radnog vremena“. Elem, dotični su se družili pred kamerama RTRS u emisiji Presing. Posljednje je to bilo izdanje pred ljetnu pauzu, a tema je bila „Lideri - aktuelno u RS?!“...

Ljeto je došlo, a sa ljetom i vrućina. Vrijeme je godišnjih odmora, pa su se rasuli kojekuda oni koji imaju koječim. Nikome se ništa ne radi, pa ni nezaposlenima. Možda je usljed te mentalne hibernacije spomenuta emisija prošla bez naročitih komentara... A možda zato što niko više ni ne obraća pažnju šta pričaju političari... A možda niko nije ni gledao tu emisiju... Nisam je ni ja ispratio u originalnom terminu (u originalnom terminu na RTRS gledam samo Sportski pregled kad isti vodi Zvjezdana Marčeta, op. a.), već je naknadno preuzeo sa internet stranice „javnog servisa“ pa s debelim zakašnjenjem pogledao...

Nego, predstavljena četvorka lidera je poprilično kompaktna, više za roštilj nego za emisiju, budući da se poprilično koaliraju. Bosić malo odstupa budući da SNSD i SDS sarađuju na nivou BiH i oko kandidata za gradonačelnika Banjaluke, ali je u emisiji djelovao opoziciono, čak je i uložio prigovor na sastav učesnika odnosno neravnopravnost pozicije/opozicije. Sa druge strane su bili Marko Pavić i Petar Đokić, koji samo gledaju da upravljaju svojim dijelom kolača (ćute i mute). Sa treće strane učesnika emisije, ali i razuma i logike, je bio precjednik RS, koji je malo opuštenije nastupao, ne kao precjednik RS nego kao predsjednik stranke svoje. Neke od njegovih izjava zaslužuju da se, zlonamjerno izvađene iz konteksta, makar još jednom ponove...

NEZAPOSLENA BAGRO!

Upitan o prioritetima odnosno problemima koje treba rješavati, Pavić kaže da su isti veoma jasno ocrtani i poredani: 1) ekonomija, 2) zapošljavanje, 3) borba protiv kriminala i korupcije i 4) infrastruktura. On nastavlja dalje kako vlast treba na tome da radi, jer i građani osjećaju da treba raditi... Precjednik svakako nije građanin pa replicira metodom upadanja u riječ: „To je neko pored'o prije. A to je, Marko, neko pored'o u statistikama, oni Amerikanci iz nevladinog sektora... On napravi istraživanje i kaže to je to, a mi trčimo da to...“          

Nakon što je Dodik prekinuo prekidanje Pavića, voditeljka iznosi podatak koji kaže da je stopa nezaposlenosti približno 40%, da imamo 152.300 nezaposlenih... Precjednik ni tu ne čeka kraj rečenice već uzima riječ: „Mogli ste naći onaj drugi metod koji kaže da je 23%. Po metodima Evropske unije je 23%, al' vama odgovara više 40% jer je to malo [gestikulacija]...“

Na to ministar Đokić ispravlja prisutne aktuelnim podacima. U maju mjesecu je bilo 152.300 nezaposlenih, a za jun mjesec je broj 151.367... vrijedno se radi na tome.

JA BIH VOZIO VOZ, JA BIH VOZIO BILO ŠTA

Željeznice RS su gorući problem u džepu države, sa nekoliko izraženih simptoma. Veliko državno preduzeće koje je prepunjeno nepotrebnim administrativnim kadrom odnosno glasačima, ne može da privređuje u sadašnjem obliku. Aktuelni direktor je u ruke dobio vruć krompir, urađeni su neki planovi i predviđena kresanja, međutim, teško je krenuti u otpuštanje glasača u lokal-izbornoj godini. Ipak, problemi u Željeznicama su toliki da ih ni državni mediji nisu mogli ignorisati, međutim, ima ko može. Na Bosićev komentar kako su javna preduzeća poput Željeznica RS u dubiozi i stvaraju gubitke, te kako se ne mogu ljudi zapošljavati po stranačkoj liniji precjednik lakonski replicira: „Ma gdje je to bilo?“

Vrijedi podsjetiti da je u Željeznicama RS prvobitno bilo predviđeno da se otpusti preko 1000 ljudi...

VISOKE PEĆI NE POTPALJUJEM JA

I za kraj, najjači udarac. Nadovezujući se na priču o tome kako u naredne tri godine padaju najveći anuiteti za dugove do '91. godine, precjednik je upitan da li će ovakva privreda moći izdržati te tri godine. Evo odgovora: „Koja privreda?(?!) Budžet se neće povećavati. Budžet duguje (?), privreda je stimulisana... Naravno, imamo problem... Mora da razumijete da ne možete da napravite fabriku ako nemate kome da prodate. (...) Pogledajte velike markete, otiđite i vidite šta je naša domaća produkcija. Ko od vas ode tamo i kaže: „Neću da kupim ovo iz Hrvatske sad, hoću da kupujem ja samo iz Republike Srpske“, da bi povećao potražnju. (...) Ako nemamo kredibilan proizvod, kako ćete zaposliti ljude? Izvinite, molim vas, na što, šta da oni proizvode, gdje da prodaju?“

Tu vidimo razloge zanemarivanja ulaganja u proizvodnju. Zašto da se u Republici Srpskoj nešto pravi kad nema ko da to kupuje? Usput, očigledno da precjednik ne računa na budale poput mene koje vjeruju u slogane poput „Naše je bolje.“...

Nakon svih ovih izrečenica, meni samo pada na pamet da uzmem onu Andrićevu i malo je prepravim: „Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, a precjednik progovori...“ Doduše, ljetni je odmor, i za Presing i za političare, tako da i ta parafraza može na led do septembra a dotad možemo uživati u muku glavate gospode i zvucima narodnjaka i talasa sa Akvane...